švrakopis

27/05/2010

PUTOVANJE KROZ MUZIKU

Filed under: Press clipped — Tags: , , , , — heart.will.travel @ 6:14 pm

Iza pseudonima Basheskia & Edward EQ kriju se Leonard Šarić i Nedim Zlatar, operski pevač i bubnjar. Poznati po kombinaciji retro elektro zvuka i nostalgičnih, sanjivih rock gitara, kao i zanimljivom spoju živih instrumenata, sekvencera i semplova, zajedno nastupaju više od četiri godine. Šira publika poznaje ovaj sarajevski dvojac po zapaženim video spotovima, od kojih je jedan – “Blablabla bla”, bio među najtraženijim na TV stanici “Balkan Media”.

Njihovo prvo izdanje “Postcard From Sunny Neighbourhood” objavljeno je 2004. godine i sadržalo pet pesama vizualizovanih u spot “742659831”. Jedna od pesama sa ovog maksi singla iskorišćena je u filmu “Disarmed”, za koji je 2005. godine muziku pravio sastav Thievery Corporation. Numera sa narednog albuma “23/23” predstavljena je na BBC radio programu Radio 6 u emisiji “Fresh on the net”, 2008. godine, kao jedan od zanimljivih uradaka aktuelne muzičke produkcije i kao retkost sa Balkana.

Njihov poslednji video sa novog albuma, “A.I.M.” dobitnik je nekoliko specijalnih nagrada na internacionalnim festivalima. Kompleksnost dosadašnje studijske produkcije u njihovoj muzici i široko individualno iskustvo rada u različitim muzičkim projektima (od samostalne produkcije, preko pozorišta i rada na filmu, do savremenih zvučnih instalacija) i saradnje sa bendovima i umetnicima kao Vuneny, Sikter, Validna Legitimacija, Mekanik Kantatik, Zijah Gafić i drugi, donosi posvećenost vlastitom zvuku, kojeg ova dva stara pionira izgrađuju i zapisuju u svoj novi album, “Can I play with your memories?”, objavljen aprila 2010. godine.
Ovaj album će premijeru imati pred beogradskom publikom na festivalu “Dani Sarajeva”.

U svojim nastupima kombinuju sviranje na bubnjevima, gitarama i sintovima, sa suptilnim recitovanjima i operskim bas vokalom, na engleskom, ali i na italijanskom i latinskom jeziku, sa sekvencama semplovanih ritam mašina i debelih bas deonica, oblikujući tako zvučnu kombinaciju bendovsko-klupske atmosfere, elektro, rock, trip-hop muzike u epskom obličju. Nastupi su popraćeni video projekcijom, dajući publici puno iskustvo poruke koju Basheskia i Edward EQ šalju svojom muzikom.

Kako ukratko predstaviti Basheskiu & Edwarda EQ nekom ko se dosad sa vašom muzikom nije susreo, u ovom slučaju Beograđanima koji mogu biti zainteresovani da vas vide i čuju 20. maja?

Nedim: Mi smo samo dva kauboja koja lutaju u bespuću rokenrola… šala. Ja (Nedim, tj. Bašeskija) sviram po bendovima od svoje 15-te godine, tačnije od početka rata 1992. godine i tako sam proveo većinu svog života, svirajući po podrumima u Sarajevu. Tada sam svirao u bendu Lezi majmune! i Sarajevo je bilo prepuno pozitivnog naboja i energije u svijetu nas mladih koji smo tu odrastali, po podrumima i podzemnim klubovima gdje smo svirali. Nakon rata, sve je nekako palo, desio se taj tužni kolaps kulture uopšte, i nikome muzika nije trebala, svi su krenuli u šoping i zasljepljeni šarenim lažama zaboravili su vrijednosti koje su važile u situaciji kada su svi u nevolji. Iako je apsurdno, meni je mnogo teže bilo navići se na poslijeratni život.
I tako, kako su jedan za drugim prijatelji odlazili sa scene i iz podruma i počinjali raditi u stranim organizacijama, koje su velikodušno došle da nas nauče životu i demokratiji, ja sam ostao sam sa svojim bubnjevima. Dobio sam od brata, koji je vidio da mi je loše jer nemam više s kim svirati, svoj prvi PC i zvučnu kartu, i otvorio mi se novi univerzum moje muzike i svih instrumenata koje sam želio svirati. Nedugo nakon toga, upoznao sam Leonarda (Edwarda) koji se sličnom muzikom bavio na sličan način i tako smo se našli. U početku smo svirali uglavnom koncerte i pjesme s moja dva solo albuma (na kojim i Leo učestvuje između ostalih) blamirajući se sa spravama koje nismo znali koristiti, a onda smo počeli tonuti u neki svoj zvuk. Mislim da tek sad počinjemo stvarati svoj zvuk i odrastati s ovim albumom. Postojimo iz čiste potrebe da pravimo dobru muziku, i da skrenemo pažnju na neke stvari koje se zaboravljaju. Da mi nije ove muzike, poludio bih.

U jednom promo materijalu piše da je projekat Basheskia nastao kao rezultat tvog “susreta sa mističnim likom Ede K”. Ko je Edo K?

N: Edo K. je alter ego (‘ego’ se na ćirilici čita ‘edo’, a naopako – ‘ode’), lik poput Kafkinog K., samo što moje K. znači Kupusović. Ne znam zašto, palo mi napamet… Edo je apstraktno otjelotvorenje mog poriva da izbjegnem surovu realnost i sve stvari koje teško podnosim.
Edo putuje kroz moje priče u paralelne svjetove izbjegavajući ružnoću svijeta oko sebe, kao što ja putujem kroz svoju muziku, jer to je jedino mjesto na kojem se osjećam sigurno i bezbjedno. Edo K. je književno ogledalo mojih pjesama. Možda nisam trebao otkrivati tajnu, ali dosad smo uspješno mistificirali lik Ede K. Neka tako i ostane…
Edo je rođen 1977. U horoskopu je Jarac. Voli sve što vole mladi, samo je stidljiv pomalo…

Novi album ima dosta drugačiju atmosferu, ličniju i intimniju od ranijih izdanja .. Šta je uticalo na tu promenu? Koliko se po vašem mišljenju novi album razlikuje od prethodnih?

N: Veoma. Nekad mi je neko rekao da je najbolji način da budeš dobar umjetnik da budeš ono što jesi. To zvuči veoma lako, ali u suštini nije. Čovjek uvijek lako podlegne iskušenju da izgubi nit koja ga je povela na početku puta i onda zaveden šarenim lažama, zaboravi kuda je krenuo. Ovaj album smo pravili u potpunoj ozbiljnosti i želji da napravimo dobar zvuk koji bi i sami voljeli čuti. Ja sam lično umoran od silnog smeća iz medija i polovično dovršene entuzijatističke muzike. Radili smo ga oko dve godine u improvizovanim studijima i dobili smo jako dobar zvuk i dobru i iskrenu energiju. Na putu smo…

Jednom prilikom si pomenuo da “priča na ovom albumu treba da podseća na gitarsku muziku ’90-tih” na kojoj si odrastao. Imajući u vidu i naziv diska, kakvo mesto ima nostalgija na ovom albumu? Da li gitarski momenat ima određenu ulogu u konceptu albuma ili ste se samo malo uželeli takve svirke?

N: Željeli smo napraviti album koji zvuči bendovski. Nas je dvojica i sami sviramo sve instrumente, tako da je teško realizovati aranžmane. Ja sam sjeo za svoj matični instrument, bubnjeve, a i zasvirao sam dugo željenu gitaru, a Leo je počeo otkrivati svoje vokalne kapacitete i shvatio je da ipak nema predebele prste za sint. Nostalgija je prisutna u vidu podsjetnika.
U epidemiji takozvane elektronske muzike (a sve je danas elektronsko i digitalno), pravi zvuk i energija su zakržljali. Velika je razlika kad staneš pred veliko pojačalo i opališ rif i osjetiš zrak iz zvučnika kako te udara i kad si priključen na neku softversku simulaciju. To se i na snimku čuje. Drugi vid nostalgije leži u omotu koji je dizajnirao Sandro Drinovac, koji je našu muziku doživio kao nostalgičnu. Spomenik Sutjeska koji je na omotu, je podsjetnik istorije duge 50 godina, koju smo u Jugoslaviji dijelili kao zajedničku religiju. Istorija koja danas stoji zaboravljena.

Vaša muzika je zanimljiv spoj elektronske, gitarske, čuju se uticaji shoegaze bendova kao i opersko pevanje… Da li i u kojoj meri muzika koju slušate utiče na Basheskiu?

N: Sva muzika koju slušamo utiče na muziku koju pravimo. Mislim da je umjetnost stvar kolektiva i da je prirodno da se nadograđuje i mijenja.

Na albumu imate dosta saradnika. Da li će oni gostovati na vašem koncertu na “Danima Sarajeva”?

N: Ne, na ovom albumu imamo par gostiju, i neće sa nama svirati, jer iz prijašnjih iskustava odlučili smo da ostanemo samo nas dvojica. Lakše se dogovoriti u dvoje, nego u 20.

Koncert u Beogradu biće prva prilika da promovišete novi album. Sa kakvim osećanjima i očekivanjima dolazite u Beograd?

N: Navikli smo da ne očekujemo puno, ali svakako nam je drago nastupiti i predstaviti se beogradskoj publici. Mislim da ima šta da pokažemo.

Kakav, po vašem mišljenju, može biti značaj festivala “Dani Sarajeva”?

N: Entuzijazam je super stvar. Politika nije. Teško je biti objektivan, a još teže prognozirati rezultat ovog simboličnog festivala. Nisam pametan… Postojimo mi koji želimo da nam svima bude dobro, a postoje i oni drugi. Teško je biti pametan nakon svega. Nadam se dobroj svirci i dobroj publici. I miru u svijetu.

razgovarao i u žurbi pisao Dušan Lopušina / “Dani Sarajeva” magazin, maj 2010.

Advertisements

Blog at WordPress.com.