švrakopis

27/05/2010

POZORIŠNI OBRAČUN SA STVARNOŠĆU

Filed under: Press clipped — Tags: , , , , , , — heart.will.travel @ 2:35 pm

Predstava „Ovo je Jonesko, budalo“ inspirisana je manje poznatim dramskim delima Ežena Joneskoa (“Pozdravi”, “Masakrarije”, “Čovek s koferima”, “Putovanje u svet mrtvih” i “Vikont”). Iako preferira jezik fizičkog teatra, predstava je odraz duhovne i moralne svesti mladih ljudi i direktno govori o problemima celokupnog društva. Aktuelna, neugodna, mučna, bolna, iskrena, uverljiva, snažna i vrlo glasna…

Scenaristkinja i dramaturkinja Dubravka Zrnčić Kulenović ističe da se Jonesko u svojim manje poznatim komadima obračunavao sa svim vidovima represije, ukidanja slobode, prava na život i slobodno izgovorenu reč – generalno pokušajima umanjenja značaja ljudskog dostojanstva.

“Tragajući za takvim nepoznatim tekstovima, otvorio nam se prostor za angažiranu predstavu koju smo nazvali ‘Ovo je Jonesko, budalo’, komentirajući time gradski duh Sarajeva, ironijski izuzetno pametan i mudar, koji se očituje u grafitima. Nažalost, kao što zamire ta urbanost grada, tako zamiru i grafiti. Stoga je ovaj naslov poticaj da razmislimo o vrijednostima naše kulture i kulturnog identiteta koji, nažalost, nestaje”, naglasila je ona i dodala da je naziv predstave u vezi sa dobro poznatim sarajevskim grafitom “Ovo je pošta, budalo”.
Komad je preveden na jezik tela i fizički teatar, a iznosi ga mladi ansambl čijim je članovima pružena prilika da prokomentarišu vreme u kojem žive.

“Ako teatar šuti, onda je ‘mrtav’ jednako i za publiku i za stvaraoce. A šutnja je, ne samo nemoralna, nego nije dostojna čovjeka. Šutjeti, ne govoriti iskreno, znači zapasti u ropstvo, svjesno prihvatiti sopstvenu odluku da ne budemo ljudi. Kako Sarajevski ratni teatar (SARTR) ima izuzetnu priliku da veći dio ansambla čine mladi glumci, započeli smo kreativni proces u kojem su, kroz glumačku improvizaciju i istraživanje govora tijela, svi oni dobili mogućnost slobodnog izražavanja i iskazivanja svog ličnog mišljenja i stava. I tako se uspostavila korespondencija sa piscem. Jonesko postavlja pitanja ‘Ko smo u ovom svijetu? Kako smo’, upozorava da je život uzbudljiv dok postoji upitanost, te da se brzo umorimo i prestajemo se pitati. A glumci nisu zamoreni, oni snažno i glasno žive svoj scenski život, pitaju se ‘Dokle? Znamo li kako? Čega se bojimo?’”, kaže Zrnčić-Kulenović.

Režiju, scenski pokret i kostimografiju predstave potpisuje Ferid Karajica, iskusni reditelj, glumac i autor scenskog pokreta, profesor beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti.

“U kontaktu sa šest mladih glumaca SARTR-a zanimalo me je da pravim predstavu koja je generacijski u vezi sa problemima koji se njih tiču, i u vezi sa njihovom željom da pozorišno razgovaraju sa svojom stvarnošću. Odabrao sam tekst „Pozdravi“ Ežena Joneskoa, i problem komunikacije koji ovaj tekst nudi – koliko se danas zaista ljudi pozdravljaju i na koji način i šta to znači, koji su pozdravi promašeni, koji su istiniti, važni, željeni, koji su konvencija… Sve se danas skratilo u komunikaciji, sad imamo sms poruke, jezik kompjutera, smajlije, preko kojih mnogi razgovaraju… Komunikacija sa mladim glumcima i glumicama je bila vrlo iskrena. Ispitujući šta je domen naše stvarnosti, svakodnevnice, došli smo do raznih uzroka koji proizvode određenu vrstu odnosa, i oni su počeli da prizivaju neke manje poznate tekstova Joneskoa“, objašnjava Karajica.

„Radi se o kompilaciji tekstova koji su strukturirani u novu scenarističku formu s namjerom da Teatar prekine svoju šutnju i iskoristi gotovo zaboravljeni krik pisca kao upozorenje i nama i gledateljima da razmislimo, da nam ne bude svejedno, da se pokrenemo, glasno reagiramo i učinimo sve u smijeru očuvanja dostojanstva ljudskog življenja“, kaže Zrnčić-Kulenović.

Karajica naglašava da se ’sve zajedno uklopilo u joneskovsku stvarnost’:
„U pitanju je jedno malo drugačije i životnije tumačenje apsurda, koji je trenutno bitan momenat našeg življenja. Improvizujući, došli smo do nekih rešenja koja su neverbalna, plesna, do jezika koji je bliži mladom svetu, dramaturgije koja je bliža formatu video klipa… Tako da je predstava čudan spoj verbalnog i neverbalnog. Važnija mi je bila ta mlada glumačka ekipa i njihov doživljaj stvarnosti nego Jonesko, jer se samo poklopilo da su njegovi tekstovi upotrebljivi. Veliku pomoć sam imao od Dubravke Zrnčić-Kulenović, koja je pronalazila delove teksta, pratila probe, naše impulse, potrebe. Problemi su bili povod za predstavu, a ne sam Jonesko. Ova je predstava pravljena za pretežno mlađu publiku, koja možda ne zna da artikuliše najbolje probleme sa kojim živi… U predstavi, zahvaljujući glumcima, mladi su opomenuti na probleme koji su tu, i sa kojima se možda treba razračunati. Mi ne nudimo recepte na koji način to treba uraditi, samo smo pokušali da postavili pitanja”.

Zrnčić-Kulenović napominje da SARTR naslovom predstave želi da afirmiše i kulturni identitet Sarajeva kao svog grada, koji je sve manje prepoznatljiv po svojoj urbanoj kulturi, lucidnoj duhovitosti, kritičkoj opservaciji i umetnosti grafita.
“Htjeli smo samo poterati onaj čuveni sarajevski prkos sumnjajući da se počeo gubiti”, naglašava ona.

“Taj urbani, duhoviti i prkosni duh Sarajeva jeste činjenica koju svi poznajemo, i jedan je od aduta tog grada, kao što je i beogradski adut otvorenost, šarm, humor. Sarajevski duh ne bih preterano mistifikovao niti glorifikovao, ali je pitanje koliko je on sad zapreten, nedovoljno oslobođen, ili se sklonio u stranu, nešto ga sprečava da se pokaže u značajnijem obliku… Sigurno postoji i dalje, ali možda u ovom trenutku nije tako prkosan i superioran kao što je nekad bio, pa ga treba malo bocnuti, da se pojavi. Ne bih da izigravam eksperta za tu temu, mrzim da budem površan, a ne bih ni da raspredam previše o mom nostalgičnom osećaju… Pola života proveo sam u Sarajevu, pola u Beogradu. Podjednako dobro se osećam u oba grada, vrlo su slični. Ja sam sada samo vrlo dobronameran posmatrač i slušač. Nisam pozvan da prosuđujem niti da nudim bilo kakve recepte i odgovore, nemam ih. Ti mladi ljudi iz Sarajeva i ja smo se usudili da ovom predstavom postavimo neka pitanja i na tome se moj angažman oko stvarnosti Sarajeva na najpošteniji način završio. Predstava je rađena pošteno, a njen rezultat je zaista ono što glumci, Dubravka i ja na tu temu možemo najbolje da kažemo … Bolje od toga trenutno ne znamo”, ističe Ferid Karajica.

On dodaje da ga mlada glumačka ekipa nije mnogo iznenadila svojim komentarom vremena u kojem žive, jer stalno radi sa mladima.
“Problemi mladih u Beogradu i Sarajevu su slični. Deo tih problema u Sarajevu izgleda značajnije, jer se u Beogradu brzinom življenja dostigne određeni stepen mimikrije, pa problemi nisu na prvi pogled tako vidljivi. Ali, ti problemi nisu samo u vezi sa ovim regionom, već su i globalni, oni su između ostalog i tekovina ove tehnološke revolucije, koja ne znam gde će nas odvesti”, kaže Karajica.

“Radujem se ovogodišnjim ‘Danima Sarajeva’. Vrlo sam sretan i zahvalan što festival postoji, i kao Beograđanin i kao Sarajlija, zbog prostora razmene dva grada. Dosta ljudi u oba grada su u stalnoj vezi, koja ovom manifestacijom dobija određenu pojavnost. Najvažnije od svega je zapravo što će mladi ljudi, koji su geografski vrlo blizu, moći da se nađu, upoznaju, zaljubljuju, putuju… Nadam se da će taj mladi svet znati u budućnosti da razgovara bolje od prethodnih generacija”, zaključuje Ferid Karajica.

Dušan Lopušina / “Dani Sarajeva” magazin, maj 2010.

Blog at WordPress.com.