Jelena Matić i studenti Šumarskog fakulteta
NA MAPI SVETSKOG DIZAJNA
Mašta, inovacije i vredan rad grupe studenata i studentkinja beogradskog Šumarskog fakulteta, predvođene mentorkom Jelenom Matić, učinili su ih jednim od najprimećenijih izlagača na ovogodišnjem ključnom događaju svetskog dizajna – aprilskom Sajmu nameštaja u Milanu. Njihov štand sa skoro bajkovitim, ali funkcionalnim kreacijama nameštaja koji se umotava, rasklapa i transformiše, bio je centralno okupljalište posetilaca paviljona „Salone Satellite“, posvećenog mladim talentima.
Neki od ovih petnaest studenata odseka Prerada drveta – projektovanje nameštaja i enterijera, već su dobitnici najvećih nagrada u Srbiji, a dosadašnjim nastupima na međunarodnim sajmovima ostavili su bez daha mnoge svetske dizajnere i proizvođače. Njihova dela nastala su u radionicama na fakultetu, koje sa velikim entuzijazmom vodi magistar unutrašnje arhitekture, Jelena Matić.
Nastupiti na najznačajnijem i najmasovnijem svetskom sajmu nameštaja u Milanu je veliki uspeh samo po sebi. Koji su bili uslovi učestvovanja i kako ste dospeli u Milano?
Jelena Matić: U jakoj konkurenciji univerziteta iz celog sveta izabrani smo među dvadeset koji su dobili priliku da izlažu u paviljonu „Salone Satellite“. Na pozitivnu odluku selekcionog tima, sačinjenog od renomiranih svetskih dizajnera, verovatno je uticao i naš uspešni nastup na sajmu u Kopenhagenu prošle godine. Sajam u Milanu je ove godine posetilo 350 000 ljudi i bilo je fizički neizvodljivo obići svih dvadeset i šest hala za šest dana, koliko je cela manifestacija trajala. Odmah prvog dana sajma smo se svi iznenadili ogromnom posećenošću našeg štanda, a već sledećeg nam je glavna selektorka sajma, g-đa Marva Grifin rekla da ceo sajam priča o našim radovima i da nije očekivala od beogradskih studenata da će biti najbolji. Ona je pre 11 godina osmislila „Salone Satellite“ kao prostor za mlade talente, koji tako imaju jedinstvenu priliku da ih upoznaju proizvođači i internacionalna publika. Presrećna sam što su se radovi naših studenata pojavili na takvom mestu, najboljem mogućem za nastup mladih i neafirmisanih autora.
Na sajmu ste osvojili simpatije poznatih dizajnera, profesora i arhitekata. Šta je najviše privuklo pažnju stručnog dela posetilaca vašeg štanda?
Mislim da smo ovoliku pažnju privukli jer su radovi naših studenata istovremeno jednostavni i veoma interesantni. Očekuje se da je na temu obrade drveta uz pomoć osnovne tehnologije sve rečeno, a mi smo to na pravi način demantovali. Nažalost, sajam u Milanu nije dodeljivao nagrade univerzitetima, jer izloženi objekti nisu stoprocentno autorsko delo studenata, pošto na njima oni rade zajedno sa profesorima. Ali, merilo uspeha je broj ljudi koji je posetio naš štand, i njihove reakcije.
Podelili smo oko 7 000 brošura, više od stotinu novinara iz celog sveta je bilo zainteresovano da objavi naše radove, a bili smo i jedini štand u paviljonu koji je televizija RAI 2 snimila uživo. Dizajnerski časopisi „Icon“ i „Frame“ su već ranije pisali o našim radovima. Čuveni norveški dizajner, Peter Opsvik se zadržao pričajući sa nama, i posebno se divio stolici „Miesrollo“, koja se može zarolati. Šarmantno je priznao da mu nije jasno kako se on nije setio tako jednostavne i u isto vreme genijalne ideje koja se rukovodi principom funkcionisanja obične roletne.
Sajam je organizovao i razgovore-savetovanja sa poznatim dizajnerima i proizvođačima, kao i mogućnost prakse u velikim kompanijama za mlade autore. Kakve ste kontakte ostvarili tom prilikom?
Ta savetovanja su bila više u formi predavanja. Mnogo više su nam značili direktni razgovori sa posetiocima štanda, koji su bili zainteresovani za proizvodnju naših radova ili za druge vrste saradnje. Međutim, danas je relativno teško prodati ideju za novi komad nameštaja, jer je stanje u industriji nameštaja sada kompleksnije nego na primer u prethodnoj deceniji. Velika je konkurencija, postoji ogroman broj proizvoda u ponudi, a tržište uprkos tome traži nove komade nameštaja i to u vrlo ubrzanom tempu. Nameštaj je postao skoro kao garderoba – prave se fotelje za prolećnu, pa onda za jesenju sezonu. Proizvođačima se više isplati da ulože novac u rad već poznatog arhitekte, čije će ime da garantuje dobru prodaju, nego da uđu u posao sa nekim mladim čovekom. Ipak, ubeđena sam da će se mojim studentima nešto otvoriti po tom pitanju. Bili smo jedini iz „Salone Satellite“ pozvani na poslovni prijem kompanije „Adek“, a ljudi iz velikih kompanija „Misoni“, „Pedrali“ i „Vitra“ su takođe bili zainteresovani.
Koliko domaća industrija nameštaja ima sluha za ideje studenata?
Od svih naših proizvoda, u Srbiji je otkupljena jedino posuda „Tau“, koju je projektovala studentkinja Milica Jović. Što se tiče industrije nameštaja u Srbiji, ovde ne nedostaju toliko sredstva, koliko vizionari, odnosno oni koji će razmišljati dugoročno. Većina ljudi ne prihvata lako inovacije, verovatno zbog straha od promene i činjenice da se i od njih onda zahteva dodatni napor. Na primer, student Nemanja Aleksić je osmislio i izradio patent novog okova za fioke, koji omogućava potpuno novi doživljaj i funkciju komoda. Mnogo njih prepoznaje ovo kao dobru i komercijalnu ideju, ali niko nije ozbiljnije zainteresovan. Naši proizvođači uglavnom ne misle da im je preko potreban autentičan komad nameštaja, a još manje projektantski tim koji će raditi na razvoju novih proizvoda. S druge strane, njihov stav se temelji na situaciji u našem društvu, jer su kultura stanovanja i standard na nižem nivou nego u zemljama koje imaju veću tradiciju i profesionalniji odnos u industriji nameštaja.
Kako izgleda i po čemu je specifičan vaš rad sa studentima na fakultetu?
Vodim računa da pored obavezne nastave unesem što više vannastavnih, a pre svega praktičnih aktivnosti. Put do dobrog prototipa je kompleksan i potrebno mi je mnogo razumevanja i truda da bih svakog studenta pojedinačno usmerila da se izbori sa svojim zadatkom. Trudim se da motivišem ove mlade ljude da rešavanje problema posmatraju mnogo šire nego što je uobičajeno. Zato sam srećna što je toliko njih bilo na sajmu u Milanu, ranije u Kopenhagenu, Pezaru i Rimu, gde su mogli mnogo da nauče i da shvate u kojim sve pravcima mogu dalje da se usmeravaju. Njihovi radovi su specifični i zbog toga što na fakultetu paralelno stiču tehnološka znanja sa onima iz oblasti dizajna. To im omogućuje da se poigravaju, eksperimentišu, i tako naprave zanimljive konstrukcije. Na primer, najčešće pitanje za paravan „DNA“ studenta Marka Vasiljevića je od kog to posebnog drveta je izrađen, ili šta je stavljeno između slojeva letvica što mu omogućava tako čarobnu elastičnost. A rad je zapravo izrađen od običnih čamovih letvica, a elastičnost je postignuta zahvaljujući vrlo inteligentnoj konstrukciji čija jednostavnost izaziva nevericu. Stolica „Miesrollo“, koju kada ne upotrebljavate možete doslovce zarolati, je genijalna i sigurno komad koji je najviše privukao pažnje domaće i svetske stručne javnosti. To je prva dinamička konzolna stolica na svetu. Kad smo njen autor, student Uroš Vitas, i ja krenuli u realizaciju ideje mnogima je delovala utopistički i jedini način da ih razuverimo je bio da napravimo prototip koji će zaista funkcionisati. I verujte, posle svake demonstracije rolanja i ponovog odrolavanja i sedanja u stolicu uživamo u novim oduševljenim izrazima lica, a posebno u onim zapanjenim. „Miesrollo“ s pravom zaslužuje da uđe u istoriju nameštaja. Ovi mladi ljudi su puni energije i entuzijazma, ljubavi prema struci i želje za dokazivanjem. Meni ostaje nejasno zašto se naši privrednici ne otimaju oko njih. Volela bih da svim ovim akcijama i izložbama podignemo svest, da ljudi shvate koliko je ovaj obrazovni profil važna karika u nastajanju kvalitetnog proizvoda.
Dobili ste brojne pozive za nove izložbe, saradnju, proizvodnju. Kakve planove imate?
Posle sajma u Milanu izlagali smo odmah na Beogradskoj nedelji dizajna, pa potom učestvovali u Noći muzeja i praktično nismo još imali vremena da sredimo sve utiske i dobro razmislimo o svemu. Imamo toliko ponuda i otvorenih opcija, da je to previše informacija i za mene, a kamoli za studente. Za sada je sigurno da ćemo praviti workshop sa holandskim proizvođačem ploča „Trespa“ i imati prezentaciju prototipova u njihovom prostoru.
Dušan Lopušina / “Prestup” magazin, jul 2008.
ANTRFILE
Veliku pažnju posetilaca sajma u Milanu osvojili su radovi poput rasklopive stolice-klupe „Boomerang“ Nikole Petkovića, sastavljene od identičnih delova drveta u obliku bumeranga. Apsolvent Nemanja Aleksić je autor komode „Crossroad“, za koju je dobio nagradu Zlatni ključ na Sajmu nameštaja u Beogradu:
„Na ovoj komodi sam napravio inovaciju okova, koji se ne vidi, pa fioke izgledaju kao da lebde. Ima veliki komercijalni potencijal i bilo bi jako zanimljivo da se napravi serija kancelarijskog nameštaja sa tim okovom.“
Marija Manojlović, koja je takođe dobila nagradu Zlatni ključ, diplomirala je pejzažnu arhitekturu i sad je na masteru iz oblasti projektovanja nameštaja i enterijera:
„Moj proizvod „Whirl“ služi za odlaganje stvari, poput čiviluka za jakne ili šešire. Jako je jednostavan, i jeftin u proizvodnom smislu.“ Oduševljenje posetioca sajma izazvali su i „Tweeny“, sklopiva stolica „za razmišljanje“ Emira Bećiragića, kao i savitljiva hoklica „Trigami“ Kristine Radosavljević i mnogi drugi radovi.
švrakopis 