švrakopis

04/04/2009

Buđenje šok terapijom

BUĐENJE ŠOK TERAPIJOM

Mladen Đorđević je reditelj mlađe generacije, poznat po kratkim horor ostvarenjima «Živi mrtvaci», «Glad» i «Pena za brijanje», i po uspešnom dokumentarcu “Made in Serbia”, u kom je tranzicioni mrak u Srbiji prikazan kroz priču o domaćoj pornografskoj manufakturi. Inspirisan ovim delom, Đorđević je radio na svom prvom dugometražnom igranom filmu “Život i smrt porno bande”, koji bi u septembru trebalo da doživi beogradsku premijeru.

Mladen– Mnogi likovi u mom novom filmu su nastali pod uticajem karaktera iz „Made in Serbia“, koji je zapravo bio istraživački deo posla, obavljen pre snimanja igranog filma. To je interesantan postupak, da se pre igranog napravi dokumentarni film, da se tema kojom se bavite istraži u potpunosti. Zato mislim da je „Porno banda“ autentična, jer je bazirana na onom što se desilo. Film govori o mladom beogradskom reditelju, koji, razočaran svojim neuspelim pokušajima da snimi igrani film, osniva putujući kabare porno glumaca. Ta pozorišna trupa gostuje po srpskim selima, sa promenljivim uspehom. Rediteljevu sudbinu promeniće susret sa nemačkim novinarem, koji mu predlaže da kabare “Porno banda” snima filmove snaf žanra, u kom su realno prikazani seks, nasilje i smrt. Ideja je da žrtve dobrovoljno pristanu da budu ubijene pred kamerama, u zamenu za novčanu nadoknadu kojom bi se obezbedile njihove porodice.
Pripreme za snimanje su dugo trajale, jer smo tražili glumce koji su spremni da se skinu pred kamerom, a koji su uz to talentovani. Nisam pokušavao da zovem poznatija glumačka imena, odgovaralo mi je da se u filmu pojave nova, nepoznata lica, kako bih lakše ostvario dokumentaristički pristup. Odbilo me je sigurno dvadesetak glumaca, i drago mi je što se to desilo, jer je dosta njih bilo na ivici – da li da pristane ili ne, tako da sam na kraju formirao glumačku ekipu sastavljenu od potpuno posvećenih, mladih, hrabrih i kreativnih ljudi. Njihova energija i požrtvovanost će se sigurno osetiti na filmskom platnu. Direktor fotografije Nemanja Jovanov, scenograf Zorana Petrov, kostimografi Jelena Đorđević i Vesna Teodosić, kao i Miroslav Lakobrija, koji je bio zadužen za specijalne efekte, uspeli su da naprave da film izgleda dobro, u vrlo jednostavnim uslovima i sa veoma malim budžetom. Sredstva za „Život i smrt porno bande“ sam dobio od Skupštine grada, a producent je „Baš čelik“, tako da smo uz takvu podršku i pomoć uspeli da napravimo ovaj gerilski projekat. Snimali smo u kontinuitetu sedam nedelja, više od 12 sati dnevno, stalno menjajući lokacije, jer se radi o road movie ostvarenju. Bilo je i voajera na snimanju, ali nismo imali nekih ozbiljnih problema sa njima. U filmu postoji priča kako se porno ekipa sukobila sa lokalnim stanovništvom, i to jeste priča o sukobu ruralne i urbane Srbije.

Sukob seoskog i gradskog je motiv karakterističan za tvoja dosadašnja ostvarenja, počev od kratkih filmova, do «Made in Serbia». Šta te najviše interesuje u toj temi?

Sukob dve Srbije je aktuelna tema koja se tiče svih nas. Ja nisam pokušao tu da se stavim ni na jednu stranu, samo sam hteo da pokažem te različitosti, i činjenicu da smo svi, na neki način, u istom problemu. Međutim, mene više od tog dnevnopolitičkog momenta zanimaju sukobi različitosti, civilizacija, i zanima me selo kao nešto što odoleva vremenu. Privlači me rustičnost kao suprotnost urbanom. Mislim da su ti motivi mnogo dublji od političkih. Ne verujem da će se sukob urbanog i ruralnog u Srbiji produbljivati. Mislim da će evropskim integracijama taj razdor biti sve manji, da će se selo sve više modernizovati. Samim tim, biće sve interesantnije priče o selu koje nestaje.

Kako si došao na ideju da ugradiš snaf momenat u scenario tvog novog filma? Da li je to pokušaj da se produbi potresna atmosfera iz „Made in Serbia“, u kom ljudi prodaju svoje telo da bi preživeli, a u ovom filmu su zbog toga spremni da izgube ili oduzmu život?

Da, to ima veze sa tom idejom. Kad sam snimao „Made in Serbia“, video sam i osetio kako ljudi žive u Srbiji, i koliko se Beograd razlikuje od ostatka zemlje, to svi znamo. Onda mi je pala na pamet ideja da bi neko možda mogao da pokloni, žrtvuje svoj život u snaf filmu, kako bi obezbedio svoju porodicu novcem koji bi dobio od te uloge. To je priča o samoubicama, ljudima kojima se više ne živi, a to je i veza ovog filma sa «Made in Serbia». Neposredno iskustvo koje sam imao u dokumentarnom filmu mi je mnogo značilo, u smislu da nisam morao da izmišljam. U „Porno bandi“ je produbljena tema koja je načeta dokumentarcem – sukob erosa i tanatosa, životnih sila i sila smrti. U ovom novom filmu su sile smrti konkretizovane u vidu snaf filmova. Dakle, to nije samo priča o sukobu sela i grada, već i o sukobu erosa i tanatosa. To je tema koja me interesuje i koja postoji i u „Made in Serbia“. Pored toga, u «Životu i smrti porno bande» postoji jedan sličan mehanizam, kao i u dokumentarcu – priča kreće duhovito, a onda u jednom trenutku prestaje smeh, gledaoci se osećaju kao maljem udareni.

Na šta sve cilja subverzivnost dela « Život i smrt porno bande»?

porno_bandaPrvi izvor subverzivnosti ovog filma je u mom filmofilskom iskustvu vezanom prevashodno za japanski film. Jedan nivo subverzivnosti je da se šokiraju gledaoci, da se mrdnu iz pospanosti, da im se daju snažne emocije koje će ih zaista dodirnuti. U savremenom domaćem filmu nemamo dovoljno jake emocije, ljudi po izlasku iz bioskopa ostanu ravnodušni i brzo zaborave ono što su gledali. Osećam potrebu za nečim što će ljude prodrmati, a granice se u tom smislu stalno pomeraju – i svetski film iznalazi nove načine kako da protrese ljude, jer su forme istrošene vremenom, a ljudi postaju sve hladniji, prestaju da reaguju. Prezasićeni su informacijama, kojim ih bombarduju TV i štampa, i onda moraš da ih šokiraš, da ih nasiljem  prodrmaš, privučeš im pažnju, kako bi im tako prodrmanima servirao neke nove informacije. Filmovi su prestali da nude eskapizam, i nove popularne TV serije tipa „Lost“ i „Prison break“ su u tome mnogo efikasnije. Filmovi su se zamorili, a holivudski, pa i evropski sistem proizvodnje ima previše komplikovan mehanizam, koji na kraju ubija draž filma. Zato je, recimo, japanska kinematografija osveženje, jer nema kompromisa u tretmanu nasilja i seksa. Zbog te oštrine i autentičnosti, imamo toliko rimejkova japanskih filmova u poslednje vreme. Međutim, kad jednom pređeš granicu, opet kroz neko vreme ljudi oguglaju na novine koje si uneo u film. Zbog toga mi istražujemo, radimo nove stvari, pravimo kombinacije žanrova. Odatle je i potekao ovaj spoj tradicije crnog talasa i japanskog filma kod mene, kao pokušaj da se izrodi nešto novo.

Da li postoji lik u filmu sa kojim ti možeš najviše da se identifikuješ?

Glavni lik je reditelj, sa kojim imam nešto zajedničko, ali ne sve. To je  samodestruktivna ličnost koja pokušava da nađe spas. Putujući kroz Srbiju, radeći porno predstave i prihvatajući da snima snaf filmove, on zapravo pokušava sebi da naškodi. On je izgubljen lik koji ne vidi svetlo na kraju tunela, i koji pokušava razne stvari kako bi došao do izlaza. U agoniji je, jer ima problema da zadrži ekipu koja radi s njim. On ima veze sa mnom po tome što je, kao i ja, završio FDU i ima problema da dođe do prvog igranog filma (smeh). To je stara priča.

Šta te najviše privlači kod pornografije – estetika, čin ogoljavanja?

Meni pornografija nije odvratna, ali nisam ni neki pasionirani gledalac porno filmova. Međutim, šta je ono što me tu interesuje? To je, opet, priča o sukobu erosa i tanatosa. Pornografija ima momenat težnje ka smrti, za razliku od erotike, koja slavi život. Zbog ekstremnog ogoljavanja i banalizacije, pornografija u stvari ubija erotski momenat. Čin egzibicionizma i ogoljavanja u pornografiji me je uvek interesovao kao čin skidanja maski. To može da ima i socijalni, politički kontekst.

Na tebe je, pored savremenog japanskog filma, uticala tradicija crnog talasa. Misliš li da je rediteljima crnog talasa bilo potrebno više hrabrosti da načine prestup i pomere granice, nego vama koji to danas radite?

Mladen Djordjevic, foto: VremeOni su, u neku ruku, bili u prednosti. Prvo, to je vezano za Titovu politiku. Svima je odgovarala ta vrsta subverzivnosti, koja je mogla da se proda napolju, a Titu je to značilo jer su ti filmovi pokazivali kako je tolerantan real – socijalizam. Njemu je sasvim odgovaralo da napravi takav marketing o sebi. Da je Tito imao pravi problem sa tim filmovima, ne bi ih dozvolio. Autori crnog talasa nisu prošli sjajno, morali su da beže iz zemlje, ali u periodu svog vrhunca su relativno dobro prolazili, jer su mogli posle da napolju prodaju pečat politički nekorektnih autora. Ja bih voleo da se vrati vreme cenzure, neko ti cenzuriše film, ti odeš napolje i prodaš ga, to bi bilo idealno. Moj omiljeni reditelj iz tog perioda je Jovan Jovanović, koji je snimio film „Mlad i zdrav kao ruža“. Taj film je prikazan samo jednom, i onda je bunkerisan. To je bio jako napredan film u to vreme i u svetskim razmerama – nastao je pre „Taksiste“, mnogo pre Tarantina i Dogme 95, a u pitanju je film sa neverovatnom energijom, politički provokativan, a opet nema istočnoevropsku, već više neku ludačku zapadnu energiju. Da je Jovan Jovanović uspeo da progura taj film u inostranstvu, ko zna šta bi napravio sa tim. Od svih reditelja crnog talasa, on je možda najgore prošao, a napravio je možda najbolji film, za koji mnogi ljudi ni ne znaju.

«Made in Serbia» je postigao veliki uspeh za jedan domaći dokumentarni film. Očekuješ li komercijalni uspeh novog filma?

O tome zaista ne razmišljam. Uvek sam doživljavao sebe kao autora koji je svestan kojoj grupi ljudi se obraća. Megalomanske ambicije i velike promocije me nikad nisu interesovale. „Made in Serbia“ je imao tiraž od 10.000 primeraka, i kad se to sabere sa piratskim verzijama, dosta ljudi je videlo taj film, koji je bio gledan i u Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji, a dobio je i nagradu „Golden Black Box Newcomer” na berlinskom festivalu “Balkan Black Box”. Kad sam počeo da  snimam taj film, imao sam ambicije da ga završim, prikažem na fakultetu, i da bude eventualno na nekom festivalu. Nisam na sanjao da će se prodavati na DVD-u, da će biti prikazan na Festu, i u našim bioskopima dve-tri nedelje.
Tako da, nikad se ne zna. U novom filmu ima provokativnih scena, dosta nasilja, slobodnog tretiranja seksa, i to je nešto što može dosta publike da otera. Ali, ko zna, možda je i publika zasićena standardnim stvarima, pa će doći. Voleo bih da proguram „Porno bandu“ u inostranstvu, jer ne znam koliko dugo ću moći da se bavim ovakvim stvarima u Srbiji.

Misliš li da neko iz glumačke ekipe „Porno bande“ ima problem pred premijeru, zbog eksplicitnih scena iz filma?

Ne znam, mislim da ne. Ja sam manje-više oguglao na golotinju, dok sam radio na filmu «Made in Serbia», pošto sam se tad družio sa porno glumcima, ulazio u njihove živote. Studente glume na fakultetu obično uče da ne bi trebalo da se skidaju u filmu, a ja smatram da nago telo ne sme da bude tabu, pošto je ono veoma važno izražajno sredstvo. Kod nas su svi zabrinuti zbog reakcije sredine, medija, prijatelja, a ranije taj problem nije postojao, čak je i Beograd nekad bio slobodniji. Ne znam kakve će biti reakcije na ovaj film, moguće je da će deo žute štampe reagovati primitivno i tretirati film kao senzaciju, spustiti mu vrednost. Suština „Života i smrti porno bande“ nije u golotinji i eksplicitnim scenama, taj film se bavi nekim drugim, ozbiljnim stvarima.

Kakvi su tvoji naredni planovi?

Čekam odgovore od stranih festivala, moguće je i da film prvo bude prikazan u inostranstvu. Distributeri su zainteresovani da vide film, ali pored mene konkuriše ogroman broj autora, od toga treba napraviti selekciju. Imam dosta ideja za nove filmove, uglavnom niskobudžetnog profila. I dalje bih se kretao u niskobudžetnim okvirima, jednostavno, da bih lakše došao do filma. Rizično je upustiti se u nešto drugo. Imam nova scenarija, jedan od mojih budućih projekata može biti u vezi sa srpskom mitologijom – imamo mnogo dobre mitološke priče, a time se bavio samo Đorđe Kadijević u „Leptirici“. Za tako neki projekat je potreban veći budžet, ali jednog dana ću sigurno uraditi taj film. Voleo bih da ubrzam rad na mojim filmovima, da stvaram više.

ANTRFILE
Kakav je bio tvoj prvi susret sa domaćom porno manufakturom, šta te je tu zaintrigiralo?
Još kao student II godine FDU pokušao sam da snimim film o srpskoj porno-manufakturi, pa je to odloženo zbog bombardovanja. Onda sam odlučio da to bude moj diplomski film. Upoznao sam Slobodana Stankovića, čoveka koji je napravio 90 odsto srpskih porno filmova. U toku priprema snimanja „Made in Serbia“, on me je zvao da se vidimo u njegovom stanu. Tamo sam zatekao dvoje glumaca, momka i devojku, koje je on snimao. To je bio neverovatan susret, oni su ušli u sobu i počeli da se skidaju, pričaju, a ja sam razmišljao kako li ću da reagujem. Stanković mi je onda dao kameru, i rekao „Sad ćeš ti da snimaš“. Ja sam potom tri sata snimao porno film. To je bio šok za mene, ali i vatreno krštenje, karta koju sam morao da platim da bih ušao u taj svet, da bi oni imali poverenja u mene. Važno je da uđeš u taj svet, da osetiš kako žive ti ljudi, ako želiš da napraviš priču o njima. Ti ljudi su obični, vrlo interesantni, i imaju teške životne priče. Oni imaju razloga za to što rade – nemaju posao, ne znaju kako će da prežive, sticajem okolnosti znaju Slobodana Stankovića, i ako im se desi da dete nema šta da im jede, oni glume u filmu. Nikad nisam osuđivao te ljude, to se vidi i u „Made in Serbia“. A to moje snimanje, taj prvi susret, je bio početak pravih priprema za dokumentarac.

Dušan Lopušina / “Prestup” magazin, septembar 2008.

Share/Bookmark//

Advertisements

Leave a Comment »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

%d bloggers like this: