švrakopis

16/04/2009

Život kao film

ŽIVOT KAO FILM

Sin čuvenog srpskog pronalazača postaje prvak Kanade u boksu. Ubrzo, odustaje od sportske karijere i radi kao vozač novinara po minskim poljima u Nikaragvi. Danas je jedan od najpoznatijih barmena na Menhetnu, kako piše Njujork tajms, i naslednik očeve imovine u Srbiji. Njegovo ime je Branko – Bob Božić.

Kao u bilo kojoj svetskoj metropoli, i u Njujorku je važno posetiti najstarije gostionice ako želite da u potpunosti osetite i razumete duh grada. U mondenskom delu Menhetna, Sohou, čije su stare šarmantne zgrade postale dom prodavnicama visoke mode, dašak istorije je očuvan u kafeu Faneli’s. Već 160 godina u ovom baru se okupljaju umetnici, boemi i poznati Njujorčani. Svakog dana tu možete sresti i njihovog domaćina i sagovornika za šankom, barmena Branka – Boba Božića. Krupni i nasmejani Branko harizmom večitog mladića skoro dve decenije animira posetioce ovog drugog najstarijeg bara u Velikoj jabuci.Bob ispred bara u Sohou

Kada je novinar Dejvid Kar za Njujork tajms pisao članak o Branku Božiću, nazvao ga je jednim od najpoznatijih i najneobičnijih njujorških barmena, jer je njegova životna priča istovremeno „fantastična i istinita“. Upravo zbog te priče poznavaoci barova na Menhetnu dolaze kod Branka na piće i razgovor. Ovaj Kanađanin srpskog porekla se, kao bokserski šampion, borio protiv nepobedivog Lerija Holmsa u prepunom Medison skver gardenu. Kao vozač kamiona prelazio je preko minskih polja u Nikaragvi, gde je razvozio američke reportere. Branko ne govori srpski, ali zna mandarinski jezik, jer je njegova bivša supruga, spisateljica Lin Grej, volela kinesku kulturu. Njegov otac Dobrivoje Božić bio je čuveni srpski inženjer i preduzetnik, poznat kao izumitelj kočnica za lokomotive, koje su se koristile širom sveta.

Brankovi roditelji, Dobrivoje i Radmila, prebegli su sa sinom Draganom za vreme Drugog svetskog rata u Kanadu. Naučnik Dobrivoje Božić u Srbiji je dotad radio u Službi državnih železnica, i bio je poznat širom Evrope kao konstruktor kočionog sistema za lokomotive. „Kočnicu Božić“, u Jugoslaviji usvojenu 1922. godine, Međunarodna železnička unija je u to vreme proglasila najboljom ikad smišljenom. Pošto je, nakon odlaska preko okeana proglašen za izdajnika, državna vlast je Dobrivoju Božiću oduzela svu imovinu.

Branko Božić je rođen 1950. godine u kanadskom mestu Kingston. Zbog siromaštva koje ih je snašlo na novom tlu, njegovi roditelji su ga dali drugoj porodici na izdržavanje, a malo posle toga su se i razveli.
U svom novom domu u Torontu Branko je, kako kaže, imao srećno detinjstvo. Njegov očuh Džek, ratni veteran Drugog svetskog rata, mu se mnogo dopadao. Branko je bio tvrdoglav i nestašan dečak, ali je u školi bio odličan matematičar. Kad je malo porastao, postao je svestan koliko ga je njegova prava porodica zaboravila: „Znao sam da imam roditelje i brata, koje nikad nisam video. Posećivala me je jedino ujna Ljuba. Osetio sam da nikom ne pripadam i da nemam svoju rodbinu, pa sam pobegao od kuće kad sam imao 15 godina. Lutao sam gradom, spavao na ulici i u napuštenim kućama, dok mi jednog dana nije prišao lokalni gangster Albert Mignako. Odveo me je u restoran i nahranio. Rekao je da mogu svaki dan da ručam na njegov račun i da će mi platiti školovanje, ako ga poslušam i krenem u vežbaonicu za boks. Završavao sam srednju školu u Torontu i pronašao sebi dom – svaki dan sam posle nastave išao da udaram u boksersku vreću. Imao sam 16 godina i bio jako mršav, nizak i povučen.“

Bob, 1966.Albert Mignako, koji će kasnije postati Brankov menadžer, ubeđivao ga je da može da postane odličan bokser, jer je toliko dugo u sebi trpeo nezadovoljstvo zbog života na ulici. Albert je Branku kupio kola i stan, i davao mu je novac kad god mu je zatrebalo. Branko Božić, koji je tad dobio nadimak Bob, brzo je učio pored poznatog kanadskog trenera Befa Kartera. Već 1968. godine postao je amaterski prvak Kanade, osvojivši „Zlatne rukavice“. Uskoro je prešao u profesionalce: „Odjednom su svi pričali i pisali o meni. U Medison skver gardenu sam se borio pet puta. Tu sam 1974. godine za dlaku izgubio od tadašnjeg šampiona sveta, bokserske legende Lerija Holmsa. On je u jednom ranijem okršaju toliko pretukao Mohameda Alija, da je Alijev trener morao da interveniše ne bi li Holms prestao da bije njegovog pulena. Meni je izbio tri zuba i slomio nos, ali me nije nokautirao“, seća se Branko.

Skoro svu zaradu od boksa Bob Božić je trošio na putovanja. Posle mečeva, odlazio bi na aerodrom i gledao kada su prvi letovi za Evropu. Bilo da je išao u Madrid, Rim, ili na grčka ostrva, Božić je svuda ostajao po mesec dana, sve dok ne potroši sav zarađeni novac.

Dnevni list Toronto dejli star je 1970. godine mladog Branka – Boba Božića uporedio sa tadašnjom bokserskom zvezdom Džordžom Čuvalom. Iste godine Brankova majka Radmila je preminula. Njih dvoje su se zbližili tek pred njenu smrt, i ona je osećala veliku krivicu zbog toga što je sina prepustila drugoj familiji. Iako su mediji predviđali sjajnu karijeru Bobu Božiću, on je polako shvatao da boks nije nešto čemu želi da posveti ceo svoj život: „Voleo sam da udaram u boksersku vreću jer sam tako mogao da iskalim ono što me je mučilo. Međutim, nisam više želeo da to radim svaki dan, dovoljno mi je bilo i jedanput nedeljno. Svi moji prijatelji su se mnogo razlikovali od mene, studirali su prava ili arhitekturu i mislili da mi baš i ne stoji uloga nasilnika u ringu.“

Bob je 1976. okačio rukavice o klin. Želeo je da oseti pravi život, kako je to tad sebi govorio, i odlazi u Tursku, gde je preko prijatelja našao posao vozača kamiona. Nakon osam meseci prevoženja šivaćih mašina i auto-delova iz Istanbula u Avganistan, krajem 1977. vraća se u Kanadu.

Tad je upoznao Lin Grej, svoju prvu veliku ljubav, s kojom će provesti dve godine. Lin je bila 19-godišnja studentkinja novinarstva na Kolumbija univerzitetu: „Ona mi je promenila život. Zbog nje sam se preselio u Njujork, zavoleo književnost, i počeo da pišem poeziju i kratke priče, što i danas radim. Međutim, kako je nju tada sve više zanimala azijska kultura, upisala je postdiplomske studije u Kini, i tad smo raskinuli. Ostali smo sjajni prijatelji.“ Lin Grej je danas poznata novinarka i spisateljica, autorka nekoliko knjiga o kulturološkim razlikama među narodima.

Bob, NikaragvaBranko – Bob je ostao da živi na Menhetnu, gde je dobio posao menadžera kluba Snafu u 21. ulici, poznatog sastajališta njujorških transvestita.
Međutim, nije dugo izdržao – napustio je posao 1985. godine: „Oduvek me je nešto vuklo da tragam za uzbudljivim, nepoznatim mestima. Dao sam otkaz i otišao u Managvu u Nikaragvi, gde su SAD vodile rat ne bi li zbacile komunističku vladu. Četiri meseca sam proveo tamo vozeći reportere, novinare, ali i povređene ratnike po minskim poljima. Ni danas ne žalim zbog toga.“ Nakon boravka u Nikaragvi, Branko je nekoliko meseci živeo u Španiji.

Tad je odlučio da poseti zemlju iz koje potiče. Ujna Ljuba mu je pričala o imovini njegovih roditelja u Beogradu, kao i o kućama u kojim su živeli pre nego što su napustili Srbiju. „U Beograd sam prvi put došao 1985. godine. Otišao sam do kuće u Balkanskoj ulici, u kojoj je živela moja tetka Danka sa ćerkom Jasminom, ali nisam hteo da pokucam. Bilo me je sramota, jer niko od moje prave porodice nije hteo da zna za mene. Odlučio sam da samo šetam gradom, koji mi se mnogo dopao.

U Skadarliji sam plakao jer sam se setio da je moj otac mnogo voleo pesme koje su se tamo svirale. Otišao sam i do naše porodične kuće u Krunskoj ulici, koja je tad bila iračka ambasada. Ženi iz komšiluka sam pokazao pasoš, jer nije mogla da veruje da sam ja potomak vlasnika kuće. Pokušala je da nagovori stražara da me pusti da pogledam malo unutra, ali bez uspeha“, seća se Božić.

Bob je u Beogradu proveo samo pet dana. Po povratku u Njujork, upoznao je Aleks, aktivistkinju koja je skupljala novac za siročad iz Nikaragve. Prvo su se sprijateljili, a potom i zaljubili jedno u drugo i venčali se 1989. godine. Nakon dve godine braka dobili su ćerku Vesnu, ali su se uskoro i razveli. Tada je Branko odlučio da se primiri u Njujorku, gde je 1990. dobio posao u baru Faneli’s, u kom i danas radi kao barmen i menadžer.
Faneli’s je gostiona koja još od 1847. služi alkoholna pića. Za vreme prohibicije, u podrumu bara je pravljeno vino i destilovan džin.

„Pored duge istorije i dobre reputacije tog kafea, sviđalo mi se što sam na svom novom poslu svaki dan mogao da razgovaram sa zanimljivom klijentelom – umetnicima i poznatim ličnostima“, priseća se Branko.

bob, boks33Branko – Bob Božić je, zbog svoje elokvencije i nepredvidivosti, brzo postao zaštitni znak drugog najstarijeg njujorškog bara. Kako je pisao Njujork tajms, „dok ostali kafei imaju originalnu ponudu zanimljivih pića i jela, Faneli’s ima Boba Božića. On odlučuje o tome ko će biti uslužen, a ko ne, ko će biti uvređen, a ko će postati stalna mušterija. Naručite neki moderan koktel ili pitajte zašto nema muzike u baru i razočaraćete Boba. Muzike nema jer se njemu tako sviđa. Ako mu niste simpatični, uzimaće vaš pomfrit i piće i začikivati vas dok ne poludite, ili ne počnete da se smejete. A ako mu se dopadnete, pićete celo veče na njegov račun.“ Bob se tako jedanput grubo našalio sa Džulijom Roberts, ne znajući ni ko je ona. Kad je sledeći put došla u bar, nije htela da je Bob posluži. Pošto je Božić rekao da samo on može da joj sipa vino, otišla je i nikad više nije posetila mesto u koje dolaze svi njeni prijatelji.

Posle petooktobarskih promena u Srbiji Branku je njegova ujna Ljuba rekla da bi, pošto srpska vlada usvoji zakon o denacionalizaciji, on mogao da dobije imovinu svojih roditelja natrag. Branko – Bob Božić tada nije ni znao šta sve on i njegov brat Dragan treba da naslede. Zato je 2003. godine drugi put došao u Beograd: „Zajedno sa rođakama Jelenom i Emili otišao sam do naše kuće u Krunskoj ulici, u kojoj je danas sedište Demokratske stranke. Pošto sam na ulaznim vratima pokazao svoju krštenicu, pustili su nas da uđemo. Bilo mi je fascinantno da prvi put kročim u nekadašnju vilu mojih roditelja, koju su oni kupili 1939. godine, i da u njoj upoznam sadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića. Prišao mi je, zajedno sa Vukom Jeremićem, i obećao da ću dobiti kuću moje porodice natrag. Razumeo me je i dopao mi se, jer ima smisao za humor. Slikali smo se sa Borisom i popili jedno pivo sa njim.

Mislim da se iznenadio našim opuštenim i neformalnim nastupom. Naš vodič kroz kuću je bio prijatan, ali su ostali prisutni delovali ozlojeđeno, kao da smo mi nekakvi ignorantni Amerikanci koji su upali u njihov kutak. Ja sam Kanađanin i ne bih ni dolazio tamo da mi komunizam nije prvi oduzeo kuću“, priča Branko Božić.

Branko i njegov stariji brat Dragan – Deni su unajmili advokata i predali zahtev za registraciju oduzete imovine. Pored vile u Krunskoj ulici, trebalo bi da naslede dve stambene zgrade u širem centru grada. Na spisku imovine njihovih roditelja su i rudnici na Kosovu i kuća na Hrvatskom primorju.

Bob @ Faneli's

„Očekujem da ćemo dobiti natrag ono što nam pripada, jer to je moralno, a ne samo legalno pitanje. Moj prijatelj i ljubitelj bara Faneli’s, glumac Sergej Trifunović me je uveravao da ne moram da brinem za nasledstvo, ali da ću morati da se strpim jer će denacionalizacija verovatno teći sporo. Voleo bih da sve što nasledim ostavim ćerci Vesni i njenoj deci. Ona bi mogla da dolazi u Beograd i da nauči srpski, koji ja ne znam. Od kuće u Krunskoj bih možda napravio mali hotel ili gostionicu, jer to je ono što znam da radim. Rodbini i prijateljima bih dao mesto na spratu“, uz osmeh kaže Branko Božić.

On se nada da će, nakon brojnih putovanja po svetu, uspeti da nađe mir u Beogradu. „Iako o Srbiji uglavnom znam iz priča ujne Ljube i onog što sam čitao, voleo bih da ostanem tu i pokušam da shvatim svoje poreklo. Celog života sam putovao u potrazi za mestom koje mi najviše odgovara, verujem da to može biti Beograd“, priznaje Bob Božić.

Dušan Lopušina / “Prestup” magazin, septembar 2008 / B92

Share/Bookmark//

04/04/2009

Buđenje šok terapijom

BUĐENJE ŠOK TERAPIJOM

Mladen Đorđević je reditelj mlađe generacije, poznat po kratkim horor ostvarenjima «Živi mrtvaci», «Glad» i «Pena za brijanje», i po uspešnom dokumentarcu “Made in Serbia”, u kom je tranzicioni mrak u Srbiji prikazan kroz priču o domaćoj pornografskoj manufakturi. Inspirisan ovim delom, Đorđević je radio na svom prvom dugometražnom igranom filmu “Život i smrt porno bande”, koji bi u septembru trebalo da doživi beogradsku premijeru.

Mladen– Mnogi likovi u mom novom filmu su nastali pod uticajem karaktera iz „Made in Serbia“, koji je zapravo bio istraživački deo posla, obavljen pre snimanja igranog filma. To je interesantan postupak, da se pre igranog napravi dokumentarni film, da se tema kojom se bavite istraži u potpunosti. Zato mislim da je „Porno banda“ autentična, jer je bazirana na onom što se desilo. Film govori o mladom beogradskom reditelju, koji, razočaran svojim neuspelim pokušajima da snimi igrani film, osniva putujući kabare porno glumaca. Ta pozorišna trupa gostuje po srpskim selima, sa promenljivim uspehom. Rediteljevu sudbinu promeniće susret sa nemačkim novinarem, koji mu predlaže da kabare “Porno banda” snima filmove snaf žanra, u kom su realno prikazani seks, nasilje i smrt. Ideja je da žrtve dobrovoljno pristanu da budu ubijene pred kamerama, u zamenu za novčanu nadoknadu kojom bi se obezbedile njihove porodice.
Pripreme za snimanje su dugo trajale, jer smo tražili glumce koji su spremni da se skinu pred kamerom, a koji su uz to talentovani. Nisam pokušavao da zovem poznatija glumačka imena, odgovaralo mi je da se u filmu pojave nova, nepoznata lica, kako bih lakše ostvario dokumentaristički pristup. Odbilo me je sigurno dvadesetak glumaca, i drago mi je što se to desilo, jer je dosta njih bilo na ivici – da li da pristane ili ne, tako da sam na kraju formirao glumačku ekipu sastavljenu od potpuno posvećenih, mladih, hrabrih i kreativnih ljudi. Njihova energija i požrtvovanost će se sigurno osetiti na filmskom platnu. Direktor fotografije Nemanja Jovanov, scenograf Zorana Petrov, kostimografi Jelena Đorđević i Vesna Teodosić, kao i Miroslav Lakobrija, koji je bio zadužen za specijalne efekte, uspeli su da naprave da film izgleda dobro, u vrlo jednostavnim uslovima i sa veoma malim budžetom. Sredstva za „Život i smrt porno bande“ sam dobio od Skupštine grada, a producent je „Baš čelik“, tako da smo uz takvu podršku i pomoć uspeli da napravimo ovaj gerilski projekat. Snimali smo u kontinuitetu sedam nedelja, više od 12 sati dnevno, stalno menjajući lokacije, jer se radi o road movie ostvarenju. Bilo je i voajera na snimanju, ali nismo imali nekih ozbiljnih problema sa njima. U filmu postoji priča kako se porno ekipa sukobila sa lokalnim stanovništvom, i to jeste priča o sukobu ruralne i urbane Srbije.

Sukob seoskog i gradskog je motiv karakterističan za tvoja dosadašnja ostvarenja, počev od kratkih filmova, do «Made in Serbia». Šta te najviše interesuje u toj temi?

Sukob dve Srbije je aktuelna tema koja se tiče svih nas. Ja nisam pokušao tu da se stavim ni na jednu stranu, samo sam hteo da pokažem te različitosti, i činjenicu da smo svi, na neki način, u istom problemu. Međutim, mene više od tog dnevnopolitičkog momenta zanimaju sukobi različitosti, civilizacija, i zanima me selo kao nešto što odoleva vremenu. Privlači me rustičnost kao suprotnost urbanom. Mislim da su ti motivi mnogo dublji od političkih. Ne verujem da će se sukob urbanog i ruralnog u Srbiji produbljivati. Mislim da će evropskim integracijama taj razdor biti sve manji, da će se selo sve više modernizovati. Samim tim, biće sve interesantnije priče o selu koje nestaje.

Kako si došao na ideju da ugradiš snaf momenat u scenario tvog novog filma? Da li je to pokušaj da se produbi potresna atmosfera iz „Made in Serbia“, u kom ljudi prodaju svoje telo da bi preživeli, a u ovom filmu su zbog toga spremni da izgube ili oduzmu život?

Da, to ima veze sa tom idejom. Kad sam snimao „Made in Serbia“, video sam i osetio kako ljudi žive u Srbiji, i koliko se Beograd razlikuje od ostatka zemlje, to svi znamo. Onda mi je pala na pamet ideja da bi neko možda mogao da pokloni, žrtvuje svoj život u snaf filmu, kako bi obezbedio svoju porodicu novcem koji bi dobio od te uloge. To je priča o samoubicama, ljudima kojima se više ne živi, a to je i veza ovog filma sa «Made in Serbia». Neposredno iskustvo koje sam imao u dokumentarnom filmu mi je mnogo značilo, u smislu da nisam morao da izmišljam. U „Porno bandi“ je produbljena tema koja je načeta dokumentarcem – sukob erosa i tanatosa, životnih sila i sila smrti. U ovom novom filmu su sile smrti konkretizovane u vidu snaf filmova. Dakle, to nije samo priča o sukobu sela i grada, već i o sukobu erosa i tanatosa. To je tema koja me interesuje i koja postoji i u „Made in Serbia“. Pored toga, u «Životu i smrti porno bande» postoji jedan sličan mehanizam, kao i u dokumentarcu – priča kreće duhovito, a onda u jednom trenutku prestaje smeh, gledaoci se osećaju kao maljem udareni.

Na šta sve cilja subverzivnost dela « Život i smrt porno bande»?

porno_bandaPrvi izvor subverzivnosti ovog filma je u mom filmofilskom iskustvu vezanom prevashodno za japanski film. Jedan nivo subverzivnosti je da se šokiraju gledaoci, da se mrdnu iz pospanosti, da im se daju snažne emocije koje će ih zaista dodirnuti. U savremenom domaćem filmu nemamo dovoljno jake emocije, ljudi po izlasku iz bioskopa ostanu ravnodušni i brzo zaborave ono što su gledali. Osećam potrebu za nečim što će ljude prodrmati, a granice se u tom smislu stalno pomeraju – i svetski film iznalazi nove načine kako da protrese ljude, jer su forme istrošene vremenom, a ljudi postaju sve hladniji, prestaju da reaguju. Prezasićeni su informacijama, kojim ih bombarduju TV i štampa, i onda moraš da ih šokiraš, da ih nasiljem  prodrmaš, privučeš im pažnju, kako bi im tako prodrmanima servirao neke nove informacije. Filmovi su prestali da nude eskapizam, i nove popularne TV serije tipa „Lost“ i „Prison break“ su u tome mnogo efikasnije. Filmovi su se zamorili, a holivudski, pa i evropski sistem proizvodnje ima previše komplikovan mehanizam, koji na kraju ubija draž filma. Zato je, recimo, japanska kinematografija osveženje, jer nema kompromisa u tretmanu nasilja i seksa. Zbog te oštrine i autentičnosti, imamo toliko rimejkova japanskih filmova u poslednje vreme. Međutim, kad jednom pređeš granicu, opet kroz neko vreme ljudi oguglaju na novine koje si uneo u film. Zbog toga mi istražujemo, radimo nove stvari, pravimo kombinacije žanrova. Odatle je i potekao ovaj spoj tradicije crnog talasa i japanskog filma kod mene, kao pokušaj da se izrodi nešto novo.

Da li postoji lik u filmu sa kojim ti možeš najviše da se identifikuješ?

Glavni lik je reditelj, sa kojim imam nešto zajedničko, ali ne sve. To je  samodestruktivna ličnost koja pokušava da nađe spas. Putujući kroz Srbiju, radeći porno predstave i prihvatajući da snima snaf filmove, on zapravo pokušava sebi da naškodi. On je izgubljen lik koji ne vidi svetlo na kraju tunela, i koji pokušava razne stvari kako bi došao do izlaza. U agoniji je, jer ima problema da zadrži ekipu koja radi s njim. On ima veze sa mnom po tome što je, kao i ja, završio FDU i ima problema da dođe do prvog igranog filma (smeh). To je stara priča.

Šta te najviše privlači kod pornografije – estetika, čin ogoljavanja?

Meni pornografija nije odvratna, ali nisam ni neki pasionirani gledalac porno filmova. Međutim, šta je ono što me tu interesuje? To je, opet, priča o sukobu erosa i tanatosa. Pornografija ima momenat težnje ka smrti, za razliku od erotike, koja slavi život. Zbog ekstremnog ogoljavanja i banalizacije, pornografija u stvari ubija erotski momenat. Čin egzibicionizma i ogoljavanja u pornografiji me je uvek interesovao kao čin skidanja maski. To može da ima i socijalni, politički kontekst.

Na tebe je, pored savremenog japanskog filma, uticala tradicija crnog talasa. Misliš li da je rediteljima crnog talasa bilo potrebno više hrabrosti da načine prestup i pomere granice, nego vama koji to danas radite?

Mladen Djordjevic, foto: VremeOni su, u neku ruku, bili u prednosti. Prvo, to je vezano za Titovu politiku. Svima je odgovarala ta vrsta subverzivnosti, koja je mogla da se proda napolju, a Titu je to značilo jer su ti filmovi pokazivali kako je tolerantan real – socijalizam. Njemu je sasvim odgovaralo da napravi takav marketing o sebi. Da je Tito imao pravi problem sa tim filmovima, ne bi ih dozvolio. Autori crnog talasa nisu prošli sjajno, morali su da beže iz zemlje, ali u periodu svog vrhunca su relativno dobro prolazili, jer su mogli posle da napolju prodaju pečat politički nekorektnih autora. Ja bih voleo da se vrati vreme cenzure, neko ti cenzuriše film, ti odeš napolje i prodaš ga, to bi bilo idealno. Moj omiljeni reditelj iz tog perioda je Jovan Jovanović, koji je snimio film „Mlad i zdrav kao ruža“. Taj film je prikazan samo jednom, i onda je bunkerisan. To je bio jako napredan film u to vreme i u svetskim razmerama – nastao je pre „Taksiste“, mnogo pre Tarantina i Dogme 95, a u pitanju je film sa neverovatnom energijom, politički provokativan, a opet nema istočnoevropsku, već više neku ludačku zapadnu energiju. Da je Jovan Jovanović uspeo da progura taj film u inostranstvu, ko zna šta bi napravio sa tim. Od svih reditelja crnog talasa, on je možda najgore prošao, a napravio je možda najbolji film, za koji mnogi ljudi ni ne znaju.

«Made in Serbia» je postigao veliki uspeh za jedan domaći dokumentarni film. Očekuješ li komercijalni uspeh novog filma?

O tome zaista ne razmišljam. Uvek sam doživljavao sebe kao autora koji je svestan kojoj grupi ljudi se obraća. Megalomanske ambicije i velike promocije me nikad nisu interesovale. „Made in Serbia“ je imao tiraž od 10.000 primeraka, i kad se to sabere sa piratskim verzijama, dosta ljudi je videlo taj film, koji je bio gledan i u Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji, a dobio je i nagradu „Golden Black Box Newcomer” na berlinskom festivalu “Balkan Black Box”. Kad sam počeo da  snimam taj film, imao sam ambicije da ga završim, prikažem na fakultetu, i da bude eventualno na nekom festivalu. Nisam na sanjao da će se prodavati na DVD-u, da će biti prikazan na Festu, i u našim bioskopima dve-tri nedelje.
Tako da, nikad se ne zna. U novom filmu ima provokativnih scena, dosta nasilja, slobodnog tretiranja seksa, i to je nešto što može dosta publike da otera. Ali, ko zna, možda je i publika zasićena standardnim stvarima, pa će doći. Voleo bih da proguram „Porno bandu“ u inostranstvu, jer ne znam koliko dugo ću moći da se bavim ovakvim stvarima u Srbiji.

Misliš li da neko iz glumačke ekipe „Porno bande“ ima problem pred premijeru, zbog eksplicitnih scena iz filma?

Ne znam, mislim da ne. Ja sam manje-više oguglao na golotinju, dok sam radio na filmu «Made in Serbia», pošto sam se tad družio sa porno glumcima, ulazio u njihove živote. Studente glume na fakultetu obično uče da ne bi trebalo da se skidaju u filmu, a ja smatram da nago telo ne sme da bude tabu, pošto je ono veoma važno izražajno sredstvo. Kod nas su svi zabrinuti zbog reakcije sredine, medija, prijatelja, a ranije taj problem nije postojao, čak je i Beograd nekad bio slobodniji. Ne znam kakve će biti reakcije na ovaj film, moguće je da će deo žute štampe reagovati primitivno i tretirati film kao senzaciju, spustiti mu vrednost. Suština „Života i smrti porno bande“ nije u golotinji i eksplicitnim scenama, taj film se bavi nekim drugim, ozbiljnim stvarima.

Kakvi su tvoji naredni planovi?

Čekam odgovore od stranih festivala, moguće je i da film prvo bude prikazan u inostranstvu. Distributeri su zainteresovani da vide film, ali pored mene konkuriše ogroman broj autora, od toga treba napraviti selekciju. Imam dosta ideja za nove filmove, uglavnom niskobudžetnog profila. I dalje bih se kretao u niskobudžetnim okvirima, jednostavno, da bih lakše došao do filma. Rizično je upustiti se u nešto drugo. Imam nova scenarija, jedan od mojih budućih projekata može biti u vezi sa srpskom mitologijom – imamo mnogo dobre mitološke priče, a time se bavio samo Đorđe Kadijević u „Leptirici“. Za tako neki projekat je potreban veći budžet, ali jednog dana ću sigurno uraditi taj film. Voleo bih da ubrzam rad na mojim filmovima, da stvaram više.

ANTRFILE
Kakav je bio tvoj prvi susret sa domaćom porno manufakturom, šta te je tu zaintrigiralo?
Još kao student II godine FDU pokušao sam da snimim film o srpskoj porno-manufakturi, pa je to odloženo zbog bombardovanja. Onda sam odlučio da to bude moj diplomski film. Upoznao sam Slobodana Stankovića, čoveka koji je napravio 90 odsto srpskih porno filmova. U toku priprema snimanja „Made in Serbia“, on me je zvao da se vidimo u njegovom stanu. Tamo sam zatekao dvoje glumaca, momka i devojku, koje je on snimao. To je bio neverovatan susret, oni su ušli u sobu i počeli da se skidaju, pričaju, a ja sam razmišljao kako li ću da reagujem. Stanković mi je onda dao kameru, i rekao „Sad ćeš ti da snimaš“. Ja sam potom tri sata snimao porno film. To je bio šok za mene, ali i vatreno krštenje, karta koju sam morao da platim da bih ušao u taj svet, da bi oni imali poverenja u mene. Važno je da uđeš u taj svet, da osetiš kako žive ti ljudi, ako želiš da napraviš priču o njima. Ti ljudi su obični, vrlo interesantni, i imaju teške životne priče. Oni imaju razloga za to što rade – nemaju posao, ne znaju kako će da prežive, sticajem okolnosti znaju Slobodana Stankovića, i ako im se desi da dete nema šta da im jede, oni glume u filmu. Nikad nisam osuđivao te ljude, to se vidi i u „Made in Serbia“. A to moje snimanje, taj prvi susret, je bio početak pravih priprema za dokumentarac.

Dušan Lopušina / “Prestup” magazin, septembar 2008.

Share/Bookmark//

Create a free website or blog at WordPress.com.