švrakopis

30/03/2009

NA MAPI SVETSKOG DIZAJNA

Jelena Matić i studenti Šumarskog fakulteta

NA MAPI SVETSKOG DIZAJNA

Mašta, inovacije i vredan rad grupe studenata i studentkinja beogradskog Šumarskog fakulteta, predvođene mentorkom Jelenom Matić, učinili su ih jednim od najprimećenijih izlagača na ovogodišnjem ključnom događaju svetskog dizajna – aprilskom Sajmu nameštaja u Milanu. Njihov štand sa skoro bajkovitim, ali funkcionalnim kreacijama nameštaja koji se umotava, rasklapa i transformiše, bio je centralno okupljalište posetilaca paviljona „Salone Satellite“, posvećenog mladim talentima.

Neki od ovih petnaest studenata odseka Prerada drveta – projektovanje nameštaja i enterijera, već su dobitnici najvećih nagrada u Srbiji, a dosadašnjim nastupima na međunarodnim sajmovima ostavili su bez daha mnoge svetske dizajnere i proizvođače. Njihova dela nastala su u radionicama na fakultetu, koje sa velikim entuzijazmom vodi magistar unutrašnje arhitekture, Jelena Matić.

Nastupiti na najznačajnijem i najmasovnijem svetskom sajmu nameštaja u Milanu je veliki uspeh samo po sebi. Koji su bili uslovi učestvovanja i kako ste dospeli u Milano?

Jelena Matić: U jakoj konkurenciji univerziteta iz celog sveta izabrani smo među dvadeset koji su dobili priliku da izlažu u paviljonu „Salone Satellite“. Na pozitivnu odluku selekcionog tima, sačinjenog od renomiranih svetskih dizajnera, verovatno je uticao i naš uspešni nastup na sajmu u Kopenhagenu prošle godine. Sajam u Milanu je ove godine posetilo 350 000 ljudi i bilo je fizički neizvodljivo obići svih dvadeset i šest hala za šest dana, koliko je cela manifestacija trajala. Odmah prvog dana sajma smo se svi iznenadili ogromnom posećenošću našeg štanda, a već sledećeg nam je glavna selektorka sajma, g-đa Marva Grifin rekla da ceo sajam priča o našim radovima i da nije očekivala od beogradskih studenata da će biti najbolji. Ona je pre 11 godina osmislila „Salone Satellite“ kao prostor za mlade talente, koji tako imaju jedinstvenu priliku da ih upoznaju proizvođači i internacionalna publika. Presrećna sam što su se radovi naših studenata pojavili na takvom mestu, najboljem mogućem za nastup mladih i neafirmisanih autora.

Na sajmu ste osvojili simpatije poznatih dizajnera, profesora i arhitekata. Šta je najviše privuklo pažnju stručnog dela posetilaca vašeg štanda?

Mislim da smo ovoliku pažnju privukli jer su radovi naših studenata istovremeno jednostavni i veoma interesantni. Očekuje se da je na temu obrade drveta uz pomoć osnovne tehnologije sve rečeno, a mi smo to na pravi način demantovali. Nažalost, sajam u Milanu nije dodeljivao nagrade univerzitetima, jer izloženi objekti nisu stoprocentno autorsko delo studenata, pošto na njima oni rade zajedno sa profesorima. Ali, merilo uspeha je broj ljudi koji je posetio naš štand, i njihove reakcije.

Podelili smo oko 7 000 brošura, više od stotinu novinara iz celog sveta je bilo zainteresovano da objavi naše radove, a bili smo i jedini štand u paviljonu koji je televizija RAI 2 snimila uživo. Dizajnerski časopisi „Icon“ i „Frame“ su već ranije pisali o našim radovima. Čuveni norveški dizajner, Peter Opsvik se zadržao pričajući sa nama, i posebno se divio stolici „Miesrollo“, koja se može zarolati. Šarmantno je priznao da mu nije jasno kako se on nije setio tako jednostavne i u isto vreme genijalne ideje koja se rukovodi principom funkcionisanja obične roletne.

Sajam je organizovao i razgovore-savetovanja sa poznatim dizajnerima i proizvođačima, kao i mogućnost prakse u velikim kompanijama za mlade autore. Kakve ste kontakte ostvarili tom prilikom?

Ta savetovanja su bila više u formi predavanja. Mnogo više su nam značili direktni razgovori sa posetiocima štanda, koji su bili zainteresovani za proizvodnju naših radova ili za druge vrste saradnje. Međutim, danas je relativno teško prodati ideju za novi komad nameštaja, jer je stanje u industriji nameštaja sada kompleksnije nego na primer u prethodnoj deceniji. Velika je konkurencija, postoji ogroman broj proizvoda u ponudi, a tržište uprkos tome traži nove komade nameštaja i to u vrlo ubrzanom tempu. Nameštaj je postao skoro kao garderoba – prave se fotelje za prolećnu, pa onda za jesenju sezonu. Proizvođačima se više isplati da ulože novac u rad već poznatog arhitekte, čije će ime da garantuje dobru prodaju, nego da uđu u posao sa nekim mladim čovekom. Ipak, ubeđena sam da će se mojim studentima nešto otvoriti po tom pitanju. Bili smo jedini iz „Salone Satellite“ pozvani na poslovni prijem kompanije „Adek“, a ljudi iz velikih kompanija „Misoni“, „Pedrali“ i „Vitra“ su takođe bili zainteresovani.

Koliko domaća industrija nameštaja ima sluha za ideje studenata?

Od svih naših proizvoda, u Srbiji je otkupljena jedino posuda „Tau“, koju je projektovala studentkinja Milica Jović. Što se tiče industrije nameštaja u Srbiji, ovde ne nedostaju toliko sredstva, koliko vizionari, odnosno oni koji će razmišljati dugoročno. Većina ljudi ne prihvata lako inovacije, verovatno zbog straha od promene i činjenice da se i od njih onda zahteva dodatni napor. Na primer, student Nemanja Aleksić je osmislio i izradio patent novog okova za fioke, koji omogućava potpuno novi doživljaj i funkciju komoda. Mnogo njih prepoznaje ovo kao dobru i komercijalnu ideju, ali niko nije ozbiljnije zainteresovan. Naši proizvođači uglavnom ne misle da im je preko potreban autentičan komad nameštaja, a još manje projektantski tim koji će raditi na razvoju novih proizvoda. S druge strane, njihov stav se temelji na situaciji u našem društvu, jer su kultura stanovanja i standard na nižem nivou nego u zemljama koje imaju veću tradiciju i profesionalniji odnos u industriji nameštaja.

Kako izgleda i po čemu je specifičan vaš rad sa studentima na fakultetu?

Vodim računa da pored obavezne nastave unesem što više vannastavnih, a pre svega praktičnih aktivnosti. Put do dobrog prototipa je kompleksan i potrebno mi je mnogo razumevanja i truda da bih svakog studenta pojedinačno usmerila da se izbori sa svojim zadatkom. Trudim se da motivišem ove mlade ljude da rešavanje problema posmatraju mnogo šire nego što je uobičajeno. Zato sam srećna što je toliko njih bilo na sajmu u Milanu, ranije u Kopenhagenu, Pezaru i Rimu, gde su mogli mnogo da nauče i da shvate u kojim sve pravcima mogu dalje da se usmeravaju. Njihovi radovi su specifični i zbog toga što na fakultetu paralelno stiču tehnološka znanja sa onima iz oblasti dizajna. To im omogućuje da se poigravaju, eksperimentišu, i tako naprave zanimljive konstrukcije. Na primer, najčešće pitanje za paravan „DNA“ studenta Marka Vasiljevića je od kog to posebnog drveta je izrađen, ili šta je stavljeno između slojeva letvica što mu omogućava tako čarobnu elastičnost. A rad je zapravo izrađen od običnih čamovih letvica, a elastičnost je postignuta zahvaljujući vrlo inteligentnoj konstrukciji čija jednostavnost izaziva nevericu. Stolica „Miesrollo“, koju kada ne upotrebljavate možete doslovce zarolati, je genijalna i sigurno komad koji je najviše privukao pažnje domaće i svetske stručne javnosti. To je prva dinamička konzolna stolica na svetu. Kad smo njen autor, student Uroš Vitas, i ja krenuli u realizaciju ideje mnogima je delovala utopistički i jedini način da ih razuverimo je bio da napravimo prototip koji će zaista funkcionisati. I verujte, posle svake demonstracije rolanja i ponovog odrolavanja i sedanja u stolicu uživamo u novim oduševljenim izrazima lica, a posebno u onim zapanjenim. „Miesrollo“ s pravom zaslužuje da uđe u istoriju nameštaja. Ovi mladi ljudi su puni energije i entuzijazma, ljubavi prema struci i želje za dokazivanjem. Meni ostaje nejasno zašto se naši privrednici ne otimaju oko njih. Volela bih da svim ovim akcijama i izložbama podignemo svest, da ljudi shvate koliko je ovaj obrazovni profil važna karika u nastajanju kvalitetnog proizvoda.

Dobili ste brojne pozive za nove izložbe, saradnju, proizvodnju. Kakve planove imate?

Posle sajma u Milanu izlagali smo odmah na Beogradskoj nedelji dizajna, pa potom učestvovali u Noći muzeja i praktično nismo još imali vremena da sredimo sve utiske i dobro razmislimo o svemu. Imamo toliko ponuda i otvorenih opcija, da je to previše informacija i za mene, a kamoli za studente. Za sada je sigurno da ćemo praviti workshop sa holandskim proizvođačem ploča „Trespa“ i imati prezentaciju prototipova u njihovom prostoru.

Dušan Lopušina / “Prestup” magazin, jul 2008.

ANTRFILE

Veliku pažnju posetilaca sajma u Milanu osvojili su radovi poput rasklopive stolice-klupe „Boomerang“ Nikole Petkovića, sastavljene od identičnih delova drveta u obliku bumeranga. Apsolvent Nemanja Aleksić je autor komode „Crossroad“, za koju je dobio nagradu Zlatni ključ na Sajmu nameštaja u Beogradu:

„Na ovoj komodi sam napravio inovaciju okova, koji se ne vidi, pa fioke izgledaju kao da lebde. Ima veliki komercijalni potencijal i bilo bi jako zanimljivo da se napravi serija kancelarijskog nameštaja sa tim okovom.“

Marija Manojlović, koja je takođe dobila nagradu Zlatni ključ, diplomirala je pejzažnu arhitekturu i sad je na masteru iz oblasti projektovanja nameštaja i enterijera:

„Moj proizvod „Whirl“ služi za odlaganje stvari, poput čiviluka za jakne ili šešire. Jako je jednostavan, i jeftin u proizvodnom smislu.“ Oduševljenje posetioca sajma izazvali su i „Tweeny“, sklopiva stolica „za razmišljanje“ Emira Bećiragića, kao i savitljiva hoklica „Trigami“ Kristine Radosavljević i mnogi drugi radovi.

28/03/2009

Čovek iz dingove jame

ČOVEK IZ DINGOVE JAME

Sedamdesetdvogodišnji Sreten Božić, ili Bi Vongar, prvi je belac koji je ušao u selo australijskih Aboridžina. Njegova potresna svedočanstva uzbudila su svet, a tamošnje vlasti naterala na svakojake zabrane…

“Verovali ili ne: u australijskoj pustinji Tanami, na osamljenom imanju, u društvu divljih dingo pasa, dve decenije živi i stvara pisac Bi Vongar, Srbin sa aboridžinskim imenom.” Tako bi mogao da glasi prilog poznate “Zabavnikove” rubrike. Jeste li već čuli da je ovaj književnik prvi Evropljanin koji je deset godina živeo u plemenu Aboridžina?

B WongarPominjanje Bija Vongara izaziva raznolike odjeke u australijskoj javnosti. Kada je, početkom januara 2004. godine, novinar Jan Vozicki iz Melburna razgovarao sa ovim književnikom, nazvao ga je jednim od najčitanijih pisaca petog kontinenta. Neka glasila u zemlji kengura kritikuju Vongarov “dvostruki identitet”, jer je njegovo pravo ime Sreten Božić. Kao pisac sedamnaest knjiga, dobio je najviša priznanja književnih udruženja Australije i SAD. Međutim, australijske vlasti i policija i dalje ga uhode zbog saznanja do kojih je došao živeći među Aboridžinima.
Sreten Božić je, kao mladić, primetio da su mnogi ljudi u plemenu ovog najstarijeg svetskog naroda teško bolesni ili slepi. Nekoliko domorodaca tada mu je ispričalo da su pedesetih godina prošlog veka Britanci izvodili nuklearne probe u blizini njihovih naselja. Oko deset hiljada Aboridžina zbog zračenja je oslepelo ili umrlo.

Državne vlasti držale su tu tragediju dalje od očiju javnosti. Božić je zato, nekoliko godina kasnije, u glavnom gradu Kanberi napravio izložbu fotografija obolelih ljudi. Zapise o njima objavio je u “Nuklearnoj trilogiji”, romanima “Valg”, “Karan”, i “Gabo đara”. Australijski parlament odmah je odgovorio – Vongarova izložba zatvorena je posle samo sat vremena. Skupštinska biblioteka zaplenila je svih pet hiljada prikazanih fotografija. Iako su njegove tri knjige dobile odlične kritike i stručnjaka i čitalaca, Vongaru nije dozvoljeno da ih doštampava. Izdao ih je u Americi, Nemačkoj i kod nas. Od tada, policija redovno nadzire njegovu kuću i imanje, a zabranjeno mu je da javno govori o atomskim probama na Aboridžinima.

GLASONOŠA IZ SVETA DUHOVA

B Wongar, 80sSreten Božić rođen je 1932. godine u selu Gornjoj Trešnjevici, u blizini Aranđelovca. Kada je, sa osamnaest godina, prvi put pročitao knjigu, odlučio je da piše poeziju. Odlazi u Beograd, gde se izdržava objavljujući pesme u listovima “Mlada kultura” i “Naš vesnik”.
Pošto je za svoja dela u Srbiji nagrađivan, krenuo je da pešice obilazi Evropu. U Parizu je, kao izbeglica, 1958. godine primljen u utočište Crvenog krsta. Za manje od godinu dana savladao je francuski jezik, dovoljno da može da čita Sartra i ostale savremene autore. Ubrzo se  upoznaje sa krugom okupljenim oko pariskog Muzeja čoveka – čuvenim filozofima i piscima Žan-Polom Sartrom, Simon de Bovoar… Družeći se s njima, učestvuje u brojnim raspravama o etnološkim problemima. Simon de Bovoar govorila je o Božiću kao o “vulkanu pisane reči”, a Sartr je 1977. godine u svom časopisu “Les Temps Modernes” objavio nekoliko Sretenovih kratkih priča.

San mladog poete ipak je bila Australija. O toj zemlji pričao mu je otac Stevan, koji je, pre Sretenovog rođenja, na njenom tlu tragao za zlatom. Pozajmivši od prijatelja novac za put ka dalekom kontinentu, Božić se ukrcao na brod. Posle godinu dana plovidbe, leta 1960, ugledao je australijsko kopno. U džepu je, umesto pasoša, imao papir na kom je francuska policija napisala: “Ovaj čovek za sebe tvrdi da…”
Sreten nije znao ni jednu englesku reč. Od prijatelja je čuo da svaki doseljenik u Australiji može lako da se zaposli na podizanju sistema za navodnjavanje u Kimberlizu. Do tog mesta na drugoj strani kontinenta najkraći put vodio je kroz Tanami pustinju. Božić je kupio kamilu i krenuo, ali – nakon osam dana puta, životinja je pala od umora. Uprkos Božićevim povicima, odbijala je da ustane.
Onesvešćenog od žeđi i vrućine, pesnika je našao stari Aboridžin. Bradati, crni domorodac je iz peska iskopao žabu, i iz njenog stomaka iscedio nekoliko kapi vode u usta iscrpljenog čoveka.
Aboridžin po imenu Džuburu potom je zakopao Sretena u pesak ostavivši mu glavu napolju. Božić je pomislio da će završiti u pustinji kao žrtva plemenskog rituala, ali ukopavanje u zemlju pomoglo je malaksalom telu da se oporavi. Nekoliko dana kasnije on i njegov crnoputi spasilac zaputili su se ka Kimberlizu. Džuburu ga je usput učio veštinama snalaženja u pustinji. Iako su se sporazumevali pokretima, pesnik je brzo uspeo da nauči neke izraze i drevne običaje Aboridžina.
Australijski domorodac odveo je Božića do gradilišta u Kimberlizu. U znak zahvalnosti, Sreten je kasnije posetio Džuburuovo pleme i, pošto je bio prvi belac u selu najstarijeg svetskog naroda, dočekan je kao sveti glasonoša, a seljaci su mu ponudili jednu aboridžinsku devojku za ženu. Tako je Božić odlučio da se oženi Đumalom i nastani u domorodačkoj zajednici. Njegovi novi crnoputi prijatelji nazvali su ga Barnubir Vongar, što znači “glasonoša iz sveta duhova”. Vongaru se dopao plemenski život, pa je dugo ubeđivao neke od Aboridžina da mu pričaju o istoriji i običajima svog naroda. Đumala je u međuvremenu rodila dvoje dece, sina i kćerku.
Tada je Barnubir – Bi Vongar počeo da piše nadahnut domorodačkim životom. Romani o stradanju 10.000 ljudi iz plemena – koji sačinjavaju “Nuklearnu trilogiju” – doneli su mu priznanja, ali i nevolje sa vlastima i glasilima.

BEZ NOBELOVE NAGRADE

Clanak o Wongaru iz lista "The Age", 2006Francuska književnica Simon de Bovoar pomogla je Vongaru da izda knjigu “Valg” u Sjedinjenim Američkim Državama. Za to delo dobio je 1983. godine Međunarodnu PEN nagradu. “Nuklearnu trilogiju” u Nemačkoj je izdao Rene Bel, sin poznatog pisca Hajnriha Bela. U Australiji, pak, Bi Vongar je nailazio na otpor izdavača. Nijedne novine nisu bile voljne da objave njegove tekstove. Nekoliko reditelja želelo je da snimi film po romanima srpsko-australijskog pisca, ali i to se uvek završavalo neuspehom.
Pošto je u jednom časopisu objavio članak u kom je osudio britanske nuklearne probe u Australiji, Bi Vongar je proteran iz zemlje. Po povratku se doseljava u južni deo, kupuje zemljište za kuću i imanje naziva “Dingova jama”, po divljim psima. Njegova porodica trebalo je da mu se pridruži kasnije. Međutim, ciklon Trejsi pokosio je 1974. godine mnoga australijska sela. Vongarova supruga Đumala i njihovo dvoje dece stradali su u oluji. Uprkos nesreći, nastavio je da piše i da se bori da istina o drevnom narodu dopre do javnosti. Australijska policija počela je da ga prati i prisluškuje.
Devedesetih godina Bi Vongar je počeo da piše roman “Raki”, priču o aboridžinskom dečaku odraslom u Srbiji. Rukopis ove knjige zaplenila je policija nakon što je pretresla njegovu kuću. Dve stotine pisaca sa Petog kontinenta potpisalo je peticiju da mu se rukopis vrati. Poslali su je Džonu Kainu, premijeru države Viktorija, ali bez uspeha. Istovremeno, dokumentarac Džona Mandelberga o Vongaru, nazvan “Dupli život”, nagrađen je na brojnim festivalima, uključujući i njujorški. Prošlo je izvesno vreme dok Bi Vongar nije skupio snage i, po sećanju, ponovo napisao zabranjeni roman. Borba se donekle isplatila.
Za delo “Raki”, srpsko-australijski književnik dobio je 1997. godine najveću australijsku nagradu za književnost. Po pravilniku Udruženja književnika Australije, dobitnik ove nagrade postaje državni kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Međutim, već iduće godine pravilnik Udruženja je promenjen. Nove odredbe nalagale su da se za Nobelovu nagradu biraju dva kandidata na osnovu predloga članova ove književne asocijacije. Sreten Božić ostao je tako bez kandidature. Zahvaljujući poglavici Miruu iz domorodačkog plemena, postao je aktivista Centra za izučavanje Aboridžina. Osnovao je izdavačku kuću “Imprint” i tako se zaštitio jer sada niko ne sme da ulazi u njegov privatni posed.
Danas Vongar živi sa čoporom dingosa u kući u Melburnu, i na imanju u crvenoj pustinji Tanami. Zbog toga ga Australijanci zovu Dingo-čovek.

Antrfile:

ŠTA JE SVE PISAO

Sreten Božić pisac je sledećih dela: “Grešnici – priče iz Vijetnama” (1972), “Aboridžinski mitovi” (1972), “Kamen u mom džepu” – predstava (1973), “Selo Balang” – predstava (1973), “Pratioci” – roman (1975), “Pruga za Bralgu” – priče (1978), “Babaru” – priče (1982), “Valg” – roman o Australiji (1983), “Bilma” – poezija (1984), “Karan” (1985), “Gabo Djara” (1987), “Marngit” – roman (1992), “Poslednji čopor dingosa” – priče (1993), “Raki” – roman (1994), “Dingova jama” – autobiografija (1999).
Njegovi antropološki radovi izučavaju se na australijskim univerzitetima. Jedina Božićeva knjiga prevedena na srpski jezik bila je “Pruga za Bralgu”. Objavljena je 1983. godine u izdanju “Narodne knjige”. Vongarovi romani prevođeni su i na nemački, ruski, španski, holandski i mađarski jezik.

Dušan Lopušina / “Politikin zabavnik”, 14.1.2005.

Share/Bookmark//

18/03/2009

Pronalazač i sakupljač zvezda

PRONALAZAČ I SAKUPLJAČ ZVEZDA

Za istoričare popularne muzike u Jugoslaviji jedan čovek je nezaobilazan i kao važan svedok, ali i kao ključni ideolog, strateg i organizator rok i pop scene. Njegovo ime je jednostavno Peca, jer ga i danas svi tako zovu. Zato je sasvim razumljivo što je upravo on vinovnik skorog dovođenja “Roling Stonsa” u Beograd, kaže DUŠAN LOPUŠINA posle susreta sa Petrom Popovićem

Na Topčiderskom brdu u Beogradu smešteno je jedno dvorište u kome su svojevremeno “Ajron Mejden” svirali, slavni Dejvid Birn iz “Toking Hedsa” jeo kajsije, a Grejem Neš odlučio da napusti popularne “Holise”. U ovoj avliji Goran Bregović i Zdravko Čolić su svojevremeno planirali svoju svetlu budućnost, kada su sedamdesetih dolazili iz Sarajeva, da u jugoslovenskoj prestonici grade zvezdanu muzičku karijeru. Šta je sve te svetske muzičare privuklo da dolaze na Dedinje, u ulicu Vajara Đoke Jovanovića broj 5? Odgonetka ove zagonetke je Petar Popović, mnogo poznatiji kao Peca, čovek koji za sebe sasvim skromno kaže da je samo rok kritičar.

Peca Popovic, courtesy of Lisa magazineZa istoričare popularne muzike na jugoslovenskim prostorima, Petar Popović je jednostavno nezaobilazan. Ne samo kao svedok, već i kao akter, jer je Peca više od 30 godina direktno učestvovao u stvaranju i oblikovanju rok kritike, omladinske štampe, muzičkih radio i TV emisija, rok grupa i rok koncerata, i jednostavno celokupne rok scene u SFRJ i SRJ.

Danas je Peca inspirator i jedan od realizatora ideje da se kultni “Roling Stonsi” u avgustu 2003. godine pojave na koncertu u Beogradu.

I ja sam otišao u tu već legendarnu kuću Petra Popovića, ali da ga direktno pitam na koji način se zapravo uključio u organizaciju dovođenja “Roling Stonsa” u Jugoslaviju?

– U novembru 2001. čuo sam da “Roling Stonsi” kreću na novu svetsku turneju, i da je moguće da to bude njihova poslednja svirka u karijeri, jer Mik Džeger i drugovi zajedno imaju nešto više od 240 godina. Znao sam i da će prvi put na turneju ići bez novog albuma, ali da će turneju i jedan album najboljih pesama uklopiti u proslavu 40 godina postojanja grupe, i da će to, svakako, biti jedan planetarni istorijski i kulturni događaj. Ta turneja “Roling Stonsa” je krenula 3. septembra 2002. godine iz Bostona. A kako znam da mnoge generacije pristalica muzike ser Mika Džegera žele da ga vide i slušaju u Beogradu, ja sam podgovorio Maksu Ćatovića iz firme “Komuna” da ode u Hjuston, gde su “Roling Stonsi” isprobavali scenografiju za turneju, i da ih pita da neizostavno dođu u Srbiju. Maksa je posle par dana javio da su njihovi agenti pristali, da sve to izgleda suviše dobro, ali da mora da ima nekakve pouzdane garancije ovdašnjih vlasti za taj posao. Ja sam tu garanciju nabavio od ljudi iz Vlade Srbije, i time je to sve počelo – kaže mi Petar Popović uz zagonetan smešak, ne želeći da otkrije ostale detalje ovog velikog menadžerskog poduhvata.

Peca me je ugostio nakon svog povratka iz Londona, gde je prisustvovao koncertu posvećenom Džordžu Harisonu, na kome su uz Ringa Stara i Pola Makartnija svirali Harisonov sin Deni i Erik Klepton. Bio sam odmah fasciniran čuvenim i već mitskim dvorištem. Travnata površina, sa bazenčićem je toliko prostrana, da je bilo potrebno pregaziti dvadeset metara betonske stazice do doma Popovića. Vrata kuće je otvorio gospodin zbog koga su junaci svetskog i domaćeg rokenrola dolazili tu gde sam se sada i ja našao. Peca me je poveo u dnevnu sobu, oivičenu regalima načičkanim knjigama i pločama. Zidove su, uz brojne slike, krasili zlatni i srebrni albumi “Riblje Čorbe”, Ramba Amadeusa, Samante Foks, “Bjelog Dugmeta”, a na stočiću pokraj sofe, nalazio se muzički časopis – specijal posvećen “Stonsima”.

Čak je i fudbalere učio kako da šutiraju loptu

Naš najstariji rokumentarista je čovek na čijem se licu srednje godine ne vide, jer odiše energičnošću. Odeven u kućnu varijantu “džemper i farmerke”, napominje kako ima ozbiljnih poteškoća sa srcem i kako je zapravo rok kritičar u invalidskoj penziji, mada zna da niko u to ne želi da veruje. Pristojno visok, tamne je kose i izduženog lica sa karakterističnim žućkastim brkovima, koji se nastavljaju u sedu bradu. Krupne radoznale oči znalački gledaju iza naočara. Dok govori sa punim srcem jednog zanesenjaka, maše rukama i često koristi upadicu: “Da li ti znaš?” – kao obavezni uvod u ono važno što želi da kaže.

Rođen je u ovoj kući sredinom jula 1949. godine, kao drugi sin Bogdana i Ljubice Popović, nekadašnjih doseljenika iz Like, što uvek voli da pominje. Kao beogradski osnovac i gimnazijalac Desete beogradske, družio se sa ljudima koji su, kao i on, kasnije ostavljali svoje tragove po Beogradu. U početku su to bili, između ostalih, pisac Momo Kapor, novinar Bogdan Tirnanić, slikar Dragan Malešević, a kasnije pevač Đorđe Marjanović, kojeg je prvi put video 1958. godine, pa fudbaleri Dragoslav Šekularac i Dragan Džajić. Otac Bogdan ga je, kad god je dobio peticu u školi, čašćavao odlaskom na utakmicu tima iz komšiluka – “Crvene Zvezde”. Tako je Petar Popović upoznao Mitića, Kostića, a kao potpuni laik je savete u ovom istom dvorištu olako delio Pižonu, Piksiju i Dejanu Savićeviću. Duboko odan crveno-belima, Peca je i svoje sinove Bogdana i Dušana nagovorio da budu zvezdaši. Svi ti ljudi i mnogi, mnogi drugi, bili su kad-tad gosti u kući porodice Popović, gde su jeli čuvene kajsije ili kolače tetka Ljubice. Sam Peca je retko napuštao svoje dvorište, jer mu je čitav svet bio tu kraj njega, osim kad je to morao.

A to se prvi put desilo 1968. godine:

peca p– Kad sam završio gimnaziju u Beogradu, konkurisao sam na FDU, smer organizacija. Od nas 169, posle pismenog sam bio drugi i ušao sam u uži krug, ali me ipak nisu primili. Razočaran, otišao sam u Škotsku i u Glazgovu upisao Kraljevsku akademiju umetnosti. Tamo sam živeo od 1968. do 1971. godine, dok je u Beogradu neko umesto mene upisao istoriju umetnosti, a ja sam samo dolazio da polažem i te ispite. Nisam diplomirao u Beogradu, pa je moje angažovanje u muzičkim radio emisijama, a potom u muzičkim časopisima bilo zapravo lečenje mog malog kompleksa što me nikad nisu primili na Akademiju za pozorište, radio, film i televiziju, smer organizacija. Ja sam za to imao izuzetan talenat, jer sam kao osnovac i gimnazijalac radio te neke razne stvari, koje drugi nisu radili. Organizovao sam neobične hepeninge, čajanke, priredbe, koje niko drugi nije radio. Učestvovao sam u pravljenju najveće Gitarijade u Beogradu. Umeo sam da pravim igranke u Topčiderskoj noći, na sajmu, na Senjaku, pošto sam to najviše voleo. Od kad me nisu primili, ja sam bio toliko duboko uvređen da nikad više u životu nisam kročio na Akademiju za pozorište, film, radio i TV, i kad su me kasnije zvali da nešto predajem i pričam studentima. I dan danas sam uvređen. Ali, samo ja znam da sam kao neko ko nije tu primljen, od deset najvećih skupova u Beogradu vezanih za muziku, svih deset ja napravio.

Njegov život u Škotskoj mu je pomogao da bolje shvati revolucionarna društvena i kulturna događanja u Engleskoj šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. U Glazgovu je prvi put 1963. video “Bitlse” i doživeo prvu rokenrol histeriju.

– Samo se sećam te vriske, pošto tada nisam dobro ni video Bitlse. Ja sam tek sada, pre tri nedelje prvi put tet-a-tet video dvojicu živih Bitlsa. Ja ono ranije uopšte nisam mogao da ih jasno vidim, samo sam čuo tu užasnu ciku i ništa više. Ali, i to je za mene bio strašan doživljaj.

Padavičar u vreme oluje

U to vreme, Peca je bio dugokosi mršavko sa istoka Evrope, koji se svojim odličnim poznavanjem engleskog jezika ni po čemu nije razlikovao od mnogih novajlija u Engleskoj. Skoro pune dve godine živeo je u Londonu, u čuvenom Sohou, mestu rođenja britanske popularne muzike. Celokupan muzički biznis vođen je u njegovom komšiluku, kojeg su činile diskografske kuće, menadžmenti i najvažniji klubovi. Spavao je na kamenim stepenicama, leti u Pikadiliju. Krajem 1968. tu je gledao poslednji koncert benda “Krim”, koji je vodio Erik Klepton. U Hajd parku i potom na ostrvu Vajt slušao je “Roling Stonse”. Stanovao je 1970. godine u sobi u kojoj je nekada boravio slavni kompozitor Johanes Brams. Preko puta bio je poznati džez klub “Roni Skot”. Jedne večeri je čuo da iz kluba trešti žestoki rok. Iako je na tabli pisalo da svira sastav “Vor”, prepoznao je odmah zvuk gitare Džimija Hendriksa:

– To je bio i poslednji nastup Hendriksa, jer je umro – dan i po posle toga. A ja sam ga gledao dve nedelje pre toga na ostrvu Vajt, kad je zvanično poslednji put svirao, a onda sam ga u sredu uveče čuo kako svira u “Roni Skotu”, a on je u petak ujutru umro. Ali, to je tako, kad se slučajno nađeš negde.

Petar Popović nije nikada svirao, pevao, ni komponovao, iako se 30 godina pasionirano bavi muzikom i muzičarima. Ta potreba da bude uvek tamo gde se nešto dešava, a posle ispadne da je to nešto deo istorije, davala je, kako sam Peca danas kaže, važan smisao njegovom životu. Ona je, međutim, Petra Popovića učinila i akterom i svedokom pop i rok scene ne samo stare Jugoslavije, već i Evrope.

Kad je sreo Hendriksa bio je godinu dana mlađi od mene. Te iste godine, Peca je došao u Beograd da položi neke ispite u junu, kad je čuo da je umro Brajan Džons, i da “Roling Stonsi” sviraju u Hajd parku. Stopom je za četiri dana stigao natrag do Londona, da bi prvi put video Mika Džegera na sceni. To je tada, početkom sedamdesetih, bilo veoma lako, jer se pasoš u Beogradu dobijao bez poteškoća, granice su bile slobodne, a kroz Srbiju su vodili međunarodni putevi od Londona ka Pakistanu i Nepalu preko Beograda. Deca cveća, koja su išla da traže mir i spokoj u Indiji, prolazila su uglavnom kroz dvorište Petra Popovića i kroz Beograd.

Peca je tih godina organizovao Gitarijade na Sajmištu, na kojim su pobeđivale Siluete, naša varijanta “Stonsa”, pravio je Gitarijadu u Zaječaru, BUM festival u Novom Sadu i koncert Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme u Beogradu. U to vreme, za njega u životu nije bilo ničeg uzbudljivijeg od rok kulture, sa kojom je njegova generacija odrastala:

– Moj najveći doživljaj je bio kad sam na prvoj gitarijadi 1964. godine, na “Paradi ritma”, video ljude kako se skupljaju, kako se raduju što su tu, i kako skaču i šize uz muziku, kako se tada govorilo. Govorilo se, međutim, i da te gitarijade kvare našu omladinu. To je sada normalno, ali tada to uopšte nije bilo normalno. Dve godine kasnije kad je bila prva gitarijada “Večernjih novosti”, u Domu omladine u Beogradu je otvorena izložba slika Tomislava Peterneka sa te gitarijade. Od sto slika, bio sam bar na sedamnaest. Na jednoj sam bio sa moje dve drugarice. Mi smo tada bili glavni u Desetoj beogradskoj, na Topčiderskom brdu. Svi su rekli: “Jao, videli smo Bojanu, Branku i Pecu.” Bojana Antunović je kasnije bila glavni urednik “Komunista”, a Branka Subota je danas glavna u “Bazaru”. To je meni sada lepo i smešno. Lepo, jer smo svi bili iz različitog socijalnog miljea, ali smo se posredstvom rok muzike neraskidivo povezali. Pripadali smo timu koji ide na gitarijade, koji skače, veseli se i ne stidi se nimalo svojih godina. To je bila velika stvar, jer se tada živo diskustovalo “šta raditi s tim našim čupavcima i padavičarima”, kako su nas zvali… Ali, nama je muzika bila samo povod da pokažemo svoje pravo da budemo različiti. Pružila nam je taj duh zajedništva i bila nam je alibi da budemo to što jesmo.

Mlaki državni neprijatelj

Muzika je Petra Popovića zanimala kao mogućnost da bude deo javnih događanja. On priznaje da je imao gotovo organski odnos prema tome. Nije znao sve najbolje, ali je imao osećaj da je važno biti tu, na licu mesta, pa bilo da je to u samom centru Londona, ispod spomeniku Erosu, na Dam trgu u Amsterdamu ili u Domu omladine u Beogradu.

Petar Popović je čovek koji ne voli da priča o prošlosti, ne zato što ga možda opterećuje, već zato što ona za njega gotovo i ne postoji. Za Pecu je sve što je bilo, što se dešava, i što će biti, jednostavno život. On nikada nije delio svet na Zapad i Istok, jer je uvek verovao da smo i mi iz Srbije u tom svetskom krvotoku, makar jedna kap. Zato se nije, kao mnogi rokeri, mirio sa potrebom da preslikava engleski rok život, jer je mislio da treba da se u taj svetski krvotok, kako reče, “uključimo ovakvi kakvi smo – usrani, prljavi, pravoslavni – da mi možemo to isto imati na našem jeziku”.

– Vi ste o tome razmišljali i kad ste imali 21 godinu – pitao sam ga?

– Ja sam već sa 22 godine u studio Radio Beograda dovodio ozbiljne grupe i pravio im prve snimke. To su sastavi koji su i dan-danas nezaobilazni deo domaće rok kulture. Nagovorio sam svojevremeno članove “Yu grupe” da počnu da snimaju pesme zasnovane na našem melosu, i ja sam im napisao tekst za pesmu “Kosovski božuri”, zato što nisu nikoga imali u studiju da im odmah napiše reči. Ja sam nagovorio i “Smak” da snime “Ulazak u harem”, pošto oni nikad to nisu hteli da snime. Zato mi je odgovaralo i kad je “Bijelo Dugme” iz starta krenulo da svira te naše narodne pesme. Glupo je forsirati te rokerske šablone, svirati isto kao što sviraju oni u Engleskoj i SAD, jer naš bluz se zapravo zove sevdah. Rokenrol je imao fenomenalnu komunikaciju, tražio je energiju, i brzinu i talenat. Verovao sam da na to što postoji u svetu, mi imamo neki svoj naročiti odgovor. I to odgovor na srpskom jeziku, a ne na engleskom. Možda sam staromodan, ali ja ne shvatam ni danas naše grupe koje pevaju na engleskom. Dilan je neprevodiv na srpski. Džoni Štulić je neprevodiv na engleski, niko ne može da shvati njegovo ludilo koje on samo na svom jeziku može da izrazi. Od početka sam verovao da sa tom muzikom može i da se ostari, naravno, ako vrediš i ako si talentovan. Ispostavilo se da su neki ostarili u našem rokenrolu, da je neko i umro, a da se nikad nisu bavili nečim drugim. Sad kad gledaš epilog: taj 20. vek je, ipak, bio vek u kome je rokenrol bio najveća umetnost.

Koliko se trudio u muzičkoj generacijskoj emisiji “Veče uz radio”, ili u programu “Muzika za sve”, kao voditelj, ili pak, u Minimaksovoj emisiji “Tup-tup” kao producent koji prezentira rok stvaraoce, Petar Popović je istovremeno želeo da piše o tome, prvo iz bunta što je država pokušavala da mlade stavi u svoj novinski i medijski kutak, a potom jer oni koji su već pisali – to nisu dobro radili. Zato je prvo u “Gongu” i “Susretu”, manje, a potom u “Džuboksu”, “Zdravu” i listu “Rok”, počeo da piše muzičke kritike, i kao urednik objavljuje tekstove o popularnoj muzici i muzičarima. Zbog rok kritike bio je u jednom trenutku proglašen čak i državnim neprijateljem.

– Imao sam 25 godina kad sam bio glavni i odgovorni urednik “Džuboksa”. To je bila velika stvar, bio sam najmlađi glavni urednik, s tim što sam imao veliki problem jer nisam bio član Saveza komunista. U tom smislu, nisam bio moralno politički podoban. Danas je smešno kad to pričam, ali radeći u novinama, tada si obavezno morao imati neku vrstu podobnosti. Ali, svi znali da sam dovoljno lud da to radim, jer dovoljno volim taj posao i da ne postoji ništa iza toga. Da ne postoji ono – “on je instruiran, iza njega stoje neke snage.” Imao sam 31 godinu kad sam u kući “Politika” napravio list “Rock”. Tad sam već bio mator, ali sam zato i imao više problema. Neko, iz nekog ministarstva informisanja, poslao je neki materijal od 18 strana u “Politiku” 1984. godine sa naslovom “Primećene anomalije u uređivačkoj politici lista Rock”, gde je napisano da sam ja neprijatelj socijalističkog samoupravnog društva, bratstva i jedinstva, i da iza mene stoje identifikovani obaveštajni centri iz inostranstva! Zanimljivo. To je bio nepotpisan tekst. Mimo mog znanja, deo tog teksta je objavljen u dnevnom listu “Politika”, u momentu kad su te novine, koje sam uređivao, imale 117. 000 prodatog tiraža. Onda smo Dragan Marković, pokojni direktor “Politike”, i ja otišli u to ministarstvo, da nam se kaže ko je autor tog teksta – da ga ja tužim. Nisam našao ime, ali sam prepoznao ljude. Isti ti koji su me napali već posle četiri godine bili su nosioci one politike koju je oličavao Slobodan Milošević. Oni su insistirali na bujanju nacionalizma, na pravljenju i pospešivanju mržnje prema drugim narodima u bivšoj, zajedničkoj zemlji. A ja, koji sam za to osumnjičen još 1984. godine, i dalje imam prijatelje u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Makedoniji. Niko to ne može da mi oduzme. Ja sam voleo tu zemlju, zato što mi je bila važna, pravio sam novine za tu zemlju, nikad samo za Srbiju. Mene je zanimalo veliko tržište, da se to što radimo tiče i Slovenaca i Makedonaca, da tu vrstu informacije i zadovoljstva zajedno podelimo.

Prekaljeni rok kritičar svestan je i današnjeg uticaja generacije novinara kojoj pripada. To svakodnevno viđa u susretima sa političarima pa do raznih ljudi, koji ga susreću u prodavnici ili autobusu.

– Na raznim mestima me sretnu razni ljudi i kažu: “Ono što ste Vi radili pre 20 godina, to je bilo dobro, šteta što se to sad ne radi.” Ali, ja to nisam radio da bih uticao, to je bio moj jedini izbor, to sam ja stvarno voleo, i nisam to činio da bih bio važan. Nikad kao glavni urednik u životu nisam bio na nekom prijemu, u nekoj ambasadi… A danas svi to rade da bi bili važni, da bi se o njima pisalo u novinama u rubrici “Šta poznati danas rade”. Mene je moj posao napravio koliko-toliko poznatim. Ja sam sve već imao. U rokenrol se ulazilo uglavnom kao sirotinja, a ja sam bio dobrostojeći, sve sam već imao, osim nijedne frustracije.

Popović smatra da danas nema zanesenih dečaka i devojaka koji bi pravili novine po kvalitetu slične nekadašnjem “Roku” ili “Džuboksu”. Njemu se čini da je sada staromodno baviti se traganjem za podacima, vremenom, posvetiti se nečemu da vidiš zašto je to tako kakvo jeste, kad možeš da se pojaviš na televiziji, koja je neuporedivo brži i gluplji medij.

– Sad su važniji ti ljudi što nešto rade, nego zato što to moraju da rade – postoji neuporedivo više DJ-eva nego spotova, važniji su radio voditelji nego pesme koje puštaju, važniji su novinari nego njihove novine.

Ja nemam saznanja o trenutnim muzičkim novinama ovde, jer više ne pripadam toj generaciji. Lako je meni sad ići da popujem, ali ja na to nemam nikakvo pravo. Upravo zato sam ja pravio novine, da se lično ne bih ubeđivao sa drugima. U novinama mora da postoji istinski autor, da vidiš njegovu energiju u tekstu, da se vidi zašto se on uopšte bavi novinarstvom. Mene to zanima, da čovek veruje u to što piše. Volim kad i danas vidim novinara koji sedi za kompjuterom i sav je zanesen i rumen, nešto piše, jer ga se tiče to što radi. Ja verujem u ljude koji znaju da pišu, i koji vole da pišu za svoje novine. Ako to ne radi, on je niko i ništa.

Najveći rokerski guru

peca_popovic_vPetar Popović je ostao čovek preciznih misli i što tačnije rečenice. To sam video iz njegovih tekstova u novinskoj arhivi. Njegove kolege novinari pričaju da je Peca kao urednik mnogih muzičkih magazina, imao običaj da na svaku omašku i netačnost odmah reaguje, sugestivnom rečenicom: “Da znaš – nije baš to tako bilo!!!”

Teško ga je bilo ubediti u suprotno, jer Petar Popović govori iz ličnog iskustva:

– Meni je bilo strašno važno kad su mi, još kao klincu govorili kako da profesionalno pišem. Važno mi je bilo što sam u “Susretu”, jer su tamo bili Borka Pavićević, Bogdan Tirnanić, dizajner Slobodan Mašić. Moja energija se njima dopadala, moja radoznalost, i tako smo pravili novine. Tako je bilo i kad sam došao u “Džuboks”. Meni je direktor “Dečjih novina” rekao da imaju odličnu ekipu, osim dvojice, jednog klinca – maturanta i fotografa, da jedino njih ne uzmem u redakciju. A ja sam otpustio sve ljude, a uzeo samo tu dvojicu. Maturant je bio Milomir Marić, a fotograf Vican Vicanović. Čim se njemu nisu svideli, ja sam odmah znao da će se meni sigurno svideti, jer dolazim iz energetskog polja koje uvek voli one za koje nema razumevanja, koji su sasvim drugačiji. Imao sam sreće da je to bila jedna talentovana ekipa, koja je htela da piše, i tu su se okupili. Branko Vukojević sad u Londonu piše filmska scenarija i radi praktično svašta, Slobodan Cicmil je sad dopisnik BBC-a, Ivan Vejvoda je u Parizu, Sloba Konjović je tu, kao i Moma Rajin i Roki Dvizac

Za mlade rokenrolere u Jugoslaviji, sedamdesetih i osamdesetih godina, Petar Popović je bio kao guru koji ih je savetovao, kritikovao, nagovarao i ubeđivao da budu ozbiljni muzičari i da izrastu u rok veličine. Mnogi od njih, zbunjeni kao provincijalci u velegradu, su mu slepo verovali, samo zato jer je Peca bio Beograđanin, možda jedini koji ih je kod sebe vodio kući. To su doživeli Kragujevčanin, gitarista Radomir Mihajlović-Točak, Nišlija Neša Milosavljević zvani Galija, Brega, Čola, Dragan S. Stefanović, prvi rok dizajner, pa i zagrebački dečki Džoni Štulić. Peca im je pričao anegdote o tome kako je Goran Bregović prve pesme pravio “skidanjem” kanadske grupe “Kend hit”, a on ga je na to upozorio.

Kasnije je svima njima pomogao da dođu do svojih prvih ploča:

– Nikad ja nisam došao i rekao nekom: “Slušaj, hajde sad napiši pesmu o…” To bi bilo užasno vređanje tih ljudi. Ja bih obično, kad bi oni već napravili neku ploču, i kad su bili u nekoj nedoumici, čekao da me sami pitaju za savet. Nikad nisam odlazio i rekao: “Ej, nemoj to da snimaš, menjaj se…” To su sve talenti, i retko nadareni ljudi. Toliko zaneseni svojom muzikom, da ih se ona duboko tiče i da ih tako boli – da bez nje ne mogu ništa. Vidiš da odvaljuju deo po deo sebe kad je stvaraju. Greota je bila te naročite ljude ubeđivati u nešto. Ako u pravom momentu taj talenat ne dođe na svoje mesto: jebeš ranije, jebeš kasnije. Ako si već pored njih prisutan, tu si da ih samo ohrabriš. Tad to nije imalo materijalnu vrednost, a bilo je mnogo ružno da ja kažem: “E, to košta jedan dinar ili milion…”. Ja sam mogao da tražim novac, a to je uvek bilo ispod mog nivoa. Nikad nisam bio po zanimanju lovac na talente, ali sam to prosto bio nehotično zbog mog posla, pa sam odmah video nekoga ko drukčije misli, peva i svira, pa sam mislio da taj mora i da objavi ploču. Ipak, ja u ovoj zemlji ni od jedne ploče nikad nisam uzeo nijedan dinar. Sećam se dana kad sam slušao u hotelu “Esplenada” u Opatiji čoveka sa gitarom, i on me pitao šta mislim. Rekao sam mu otvoreno da to što sam čuo vredi najmanje dva miliona dolara. Sad znam da sam se zajebao, to je vredelo mnogo više. Ali, taj momak, Đorđe Balašević, je prvo meni pevao ceo svoj budući repertoar. Slušao sam pesmu po pesmu, i on je meni dao papir na tom nekom festivalu da ja mogu da potpišem da mu se objavi ploča “U razdeljak te ljubim”. Tada rok menadžeri nisu postojali, i ja sam onda odlazio u PGP i govorio: “Dajte ljudi, snimite ovo, dobio je”. Ispostavilo bi se, posle, da su to “Yu grupa”, “S vremena na vreme”, “Smak”, “Tajm”… Nisam valjda ja mogao da pevam umesto Dade Topića, ali su oni u tom momentu morali da objave svoje ploče. Da to tada nisu uradili, možda bi se raspali, možda njihova ambicija više ne bi ni postojala. Za uspeh ne postoji nikakva formula. Znaš, mnogo talentovanih nikad ne uspe da artikuliše svoj talenat i to je velika greota. Neko je talentovan, ali je previše bandoglav. I onda radi sam protiv sebe. Onda neko ima pesmu, ali je upropasti. Mi smo jedina zemlja koja ima toliko upropašćenih pesama. U svetu kad imaš dobru pesmu, industrija ti jednostavno ne dozvoljava da je upropastiš. Postoji princip, kad imaš pesmu, ti je daš agentu, pa on juri izdavače i viče na sav glas: “U, što je dobra…!!”

Peca napominje da je već sa fotografije nekog benda mogao da unapred prepozna da li su oni “pravi ili ne”, po količini samopouzdanja koja zrači sa njihovih lica, i po načinu na koji drže instrumente.

Storija o njegovom otkrivanju Džonija Štulića najbolje ilustruje kakvo je Peca “imao oko” za talentovane i vredne:

– Reputacija Štulića, recimo, nije onda bila gotovo nikakva, jer su se ovi iz Zagreba zanosili isključivo pankom i novim talasom… A mislili su da Džoni otprilike nije to. Ja se dobro sećam da sam na jednom festivalu stajao pored bine i gledao: Džoni Štulić je izašao da svira, i vidim znoji se, curi mu niz košulju, skroz je mokar! Od tri pesme! Ja se sećam da sam hteo da se posle upoznamo, a Džoni mi je rekao: “Ja znam ko si ti.” Ja kažem: “Čuo sam o tebi”. A on: “I?” Ja kažem: “Daj da ti nosim gitaru.” Zašto? Zato što sam video da se čovek puši! Znoji se i puši! To nije običan čovek, vidiš da je to izuzetna energija. E sad, što se tri-četiri meseca kasnije ispostavilo da je on pravi, nemam nikakvih zasluga. Ja sam samo totalno zaluđen došao u redakciju i rekao svima: “Video sam čoveka koji se prosto puši na bini!” Ako ništa drugo, kad se neko znoji pred tobom, možeš bar da mu veruješ da on to stvarno ozbiljno radi. Ekstra, što je i  talentovan. Ja sam smatrao da ako nema nekog mene koji će odmah da prepozna to što ima – jebeš posao. Šta sam ja onda radio – i na šta sam slupao svoj život. Dar za prepoznavanjem je možda najljudskiji od svih darova. Da prepoznaš, da kažeš: “Ovo je dobro, ovo je važno”. Lako je kad taj postane uspešan, pa kažeš: “Meni se dopada”. Važno je da ga neko prepozna još dok je niko i ništa. Ima i nešto ljudsko u tome. On, ipak, ne zna da je to što radi – dobro, ali u to veruje. A onda si tu ti, koji imaš neko ime i prezime, ne znam zbog čega… Nisam im više bio potreban kad postanu uspešni i uđu u šou biznis. Meni je bilo interesantno dok su bili niko i ništa, da ih malo ohrabrim, imalo je itekako smisla to raditi i boriti se za to. Mene nikad nije bilo sramota da nešto volim. Uspeti je danas mnogo komplikovano, kao što je uvek i bilo. Uvek je neko jako protiv toga, uvek za nove ideje odmah ne postoji razumevanje, uvek se gleda šta je iza toga i kome to uopšte treba…

Nezaboravljeni prijatelj Džoan Baez

Koliko je vredeo Popovićev rok angažman najbolje se videlo po tiražima bendova i pevača, koje je on protežirao. Do raspada SFRJ, “Bijelo Dugme” je moglo da proda 700.000 ploča. “Riblja Čorba” je prodavala pola miliona ploča, Đorđe Balašević 300.000 i Bajaga 400.000. Za to vreme, najveća zvezda svetske muzičke industrije Majkl Džekson, prodavao je u Jugoslaviji 50-60 000 ploča. Bitlsi nisu prodavali nikad više od 30-40 000. “Abba” je prodavala po 100 000. Zato domaćim rokerima tada nije bilo potrebno nikakvo inostranstvo, iako ih je Peca nagovarao da odmah krenu u Evropu, ili u SAD. To mu je donekle uspelo samo kod grupe “Atomsko sklonište” iz Pule. Od svih naših grupa, možda najviše voli “Indekse”, jer su ga kao metuzalemi, podsećali na “Roling Stonse”.

– Kad kažem “Roling Stonsi”, mislim na taj jedan rokerski duh koji se nikad nije predao. Možda bi meni i “Bitlsi” danas bili isto tako važni da su opstali i da još postoje. Po “Roling Stonsima” organski vidiš da još nisi totalno otprdeo svoje. Voliš da vidiš da tu neko nešto radi, i to pošteno, bez stida, srama, sa nekom energijom. A “Indeksi” su bili prva grupa koja je snimala ploče na našem jeziku. Od 1965. godine kad su počeli da snimaju, oni su se prvi oglasili na našem jeziku na takav način da to nije bila nikakva kopija nečega, nego su sami osvojili svoju slobodu da pevaju ono o čemu pevaju – “Pružam ruke”, “Plima”, “Sanjam”, to je tako išlo redom sve do “Modre rijeke”, koju stvarno duboko osećam kao nešto jako važno. To je ploča koja je nastala u vremenu kad je jedna nova generacija konačno izašla na muzičku scenu. Kad se u svetu desio pank i novi talas, kad su se svi kao po komandi šišali kratko, pa čak i ovde, pa pisali kako jedino valja “Seks Pistols”, “Kleš”, a ovde “Pankrti” i “Prljavo kazalište”. U tom momentu, izašli su “Indeksi” sa tom “Modrom rijekom”, sa tekstovima velikog bosanskog pesnika Maka Dizdara. To je onda možda bilo i staromodno, u disharmoniji sa vremenom, ali je bilo u harmoniji sa onim ambijentom iz koga su oni izašli, i u kome sam, recimo, i ja odrastao. Neću valjda da se sada stidim svoje takve prošlosti. Ona jeste, verovatno, bila i grešna, ali jedina je koju imam.

Kao izuzetno skroman čovek, Popović ne želi da nabraja sve svetske zvezde sa kojima je sedeo i pričao važne priče, niti one koje je gledao, a kamoli one koje je kući dovodio. Bio je prvi koji je šezdesetih upoznao prvi rok sastav koji je došao u Beograd. Zvali su se “Lojds” i bili su Nemci. Potom su u dvorištvu kuće u ulici Vajara Đoke Jovanovića broj 5 svirali slavni “Holisi”, pa “Ajron Mejden”, “Mango Džeri”. Tinu Tarner je doveo da učestvuje na FEST-u, a ona je otišla u bioskop “20. oktobar” sa organizatorom Zubom, koga su posle zadirkivali da “šeta Ciganku po Beogradu”. Kada je Tina postala svetska zvezda, Zubu su svi iz ljubomore odmah zaboravili.

Sa nekim od tih važnih svetskih ljudi, Petar Popović se lično sprijateljio:

– Interesantno je da se Džoan Baez raspitivala šta je sa mnom, i sada kad budem otišao u Kaliforniju – videću se s njom sigurno. Posle 20 godina poznanstva došao mi je u goste Dejvid Birn. Još davne 1980. dolazio je kod nas i jeo kajsije u mom dvorištu. Pričao sam mu da sam prošle godine bio u njegovoj školi na Roud Ajlendu, gde je on završio likovnu akademiju, i gde sada povodom 125 godina škole pravu slikarsku izložbu…

Peci jednostavno predstavlja zadovoljstvo što se susreo sa toliko velikih ljudi i što zna da je u životu, nekom od njih, u nekom momentu bio od makar male važnosti.

– I dok sam radio u UNICEF-u, neverovatno mnogo poznatih ljudi sam upoznao. Najveći i najpoznatiji su obavezno najjednostavniji i najnormalniji. Jedino mi je vredno što imam taj raskupusan telefonski imenik, da kad odem u neku zemlju – mogu nekom da se javim. Kad odem u London, ne stignem svima ni da se javim, samo kažem: “Kako ste, šta radite, evo još sam živ!” To je sasvim dovoljno. Gde god da odem, uvek imam nekoga svog, i to je jedna vrednost ovog mog posla. A ne da bih ja s njima pravio intervju, da bih na tom poznanstvu i nešto posle zaradio. To bi bila neka vrsta prostitucije.

Ono o čemu Peca ne želi puno da priča su devojke. Bio je na distanci blizak sa Viktorijom, Meri Cakić, zvanom Ribetina, a Slađana se na njega naljutila kada ju je prvi prozvao Milo-šević. Nije oženio nijednu od tih devojčica sa pop scene, uzeo je Miru, pravnicu i advokaticu iz komšiluka.

Stonsi u Beogradu

Život je pokazao da je Petar Popović bio neuporedivo efikasniji savetnik, pa i menadžer domaćim zvezdama dok je funkcionisao kao njihov prijatelj i čovek iz senke, nego kad je devedesetih godina postao urednik PGP-a RTS. On je taj koji je prvi plasirao braću Teofilović, ali nije uspeo da se izbori sa unutrašnjom birokratijom, da izbaci kič i ovu diskografsku kuću usmeri ka nešto kvalitetnoj muzici.

Petar Popović je kao urednik u PGP RTS podneo ostavku, kada je shvatio da se tu posluje sasvim suprotno od njegovih ličnih principa. Drugi razlog povlačenja iz posla bio je iznenadni infarkt, koji je prvi put dobio zbog sekiracije oko muzičkih novina “Rok”. Dobio je posle i Majsku nagradu grada Beograda za svoj doprinos kulturi, ali nije prestao da se u nju meša, čak i kada je zvanično postao službenik UNICEF-a.

Zato sam ga zamolio da mi, ipak, prizna, koga je u vlasti morao da animira da bi dobio državnu garanciju za dolazak “Roling Stonsa”, narednog avgusta u Beograd?

–  Setio sam se jednog govora Čede Jovanovića ispred Filozofskog fakulteta kada je na tim demonstracijama rekao: “Ja želim da živim u normalnoj zemlji u kojoj će svirati i ‘Roling Stonsi’”. Stupio sam zato u vezu sa Čedom Jovanovićem, sada šefom DOS-a u republičkoj skupštini, Ivanom Andrićem, sada predsednikom Odbora za kulturu i informisanje, koje znam sa studentskih demonstracija kad su nosili transparent “Beograd je svet”, i lako se dogovorio da “Roling Stonsima” daju garanciju da Srbija odista želi njihov koncert u Beogradu. Onda sam im organizovao sastanak sa Maksom Ćatovićem iz “Komune”. Maksa je samo tražio pismo ispred republičke vlade i gradske vlade da će, ako dođe do realizacije koncerta, oni staviti svoje službe na raspolaganje i garantovati “Stonsima”, ukoliko se uđe u projekat, da će imati tu državnu podršku. Kad smo dobili ta dva pisma u oktobru 2002. godine, znali smo da možemo ući u ozbiljnu varijantu oko angažovanja “Roling Stonsa”. Ćutalo se, radilo se namerno tako da mnogo ljudi ne zna, jer smo se bojali neuspeha. Poslednje tri turneje, i “Stil Vils” i “Bridžiz tu Bebilon” i “Vudu laundž” su reklamirali različiti, političko eksponirani ljudi, koji su se hvalili da će dovesti “Stonse” u Beograd. I svi ti angažmani su odmah pali u vodu. Mi nismo hteli da nam se to dogodi. Radili smo na tri plana, američkom, engleskom i austrijskom, jer smo znali da su Austrijanci otkupili “Stonse” za teritoriju Balkana, Češke i Mađarske. Dakle, menadžment “Stonsa” unapred prodaje teritorije za koncerte. Iz Jugoslavije su stigle tri ponude, ali se ponuda “Komune” Austrijancima i Englezima pokazala najinteresantnija. A kad Amerikanci nemaju ništa protiv, onda je to bila varijanta koja je pobedila. Ser Mik Džeger i njegovi “Roling Stonsi” su pristali da imaju najnižu cenu karte od 1969. godine do danas, a to znači da će nas njihov koncert koštati ispod 60 evra po posetiocu. U okviru ove turneje jedina zemlja u kojoj sviraju, a da u njoj ranije nisu, je Srbija. A ja sam zadovoljan, jer direktno učestvujem u realizaciji višegeneracijskog sna, jer i sam pripadam generaciji koja je u rok muziku ušla preko “Roling Stonsa” i mislim da je veoma važno da i moja deca, i mlađi od moje dece, najzad u Beogradu vide šta je to pravi rokenrol koncert…

Dušan Lopušina / “Profil” magazin, broj 41, mart 2003.

Share/Bookmark//

Blog at WordPress.com.